Ako dozvolite, priču o obrazovanju u pandemiji započeli bismo ovako: Ovovremena istorija u svom skraćenom izdanju otprilike glasi: virus je nekako, negde i nekad mutirao pa je napao ljude; a potom su se ljudi svakako, svuda i sada promenili pa je mutiralo društvo. Možda jedna od najvećih društvenih promena jeste podela radne i sve ostale civilizacijske snage na:
1. „esencijalnu“ - onu koja mora i može da ide na posao u svim epidemiološkim uslovima;
2. onu drugu preostalu, koja može da radi „od kuće“ ili da ne radi uopšte jer je izgubila posao.
Još uvek nema medicinske studije koja se posebno bavi stanjem zdravlja ili imunitetom kasirki, apotekarica ili šofera kamiona, kombija i gradskog javnog prevoza. Niti će Marvel napraviti film u kome, recimo, „Wonder Woman“ naših vremena više nema triko koji ističe njene grudi niti štit u rukama, već u hiljadu voda opranu radnu uniformu, a u rukama kusur na kome se nekim čudom ne nalazi virus Covida-19. Elem, sa ove važne civilizacijsko-radne tekovine, prelazimo na obrazovanje.
* * *
Tačno na granici između dve novodijagnostifikovane ljudske rase - one koja od kuće ide na posao i one kojoj se posao uselio u kuću - nalaze se „polu-esencijalni“, vaspitni i prosvetni radnici. Poput nekakvog rezervnog sastava vojske, oni se na komandu vraćaju na svoje učioničke frontove, a kada, u tom trenutku važeći pokazatelji, govore da epidemija jenjava. Isti ti pokazatelji ih mogu ostaviti i kod kuće. Primarna društvena funkcija edukacije u vreme korone postade indikacija ozbiljnosti „zaključavanja“, neka vrsta metra za prividnu normalnost. Ima škole, nema epidemije; ima epidemije, nema škole,. I tako do besvesti. Da je obrazovanje prekidač, do sada bi se pokvario od upotrebe.
A najverovatnije i jeste.
* * *
Potom.
Ovoj “ima-nema” školigrici dodatno izdašno “pripomažu” elektronska sredstva komunikacije. Školski čas se prikazuje kao epizoda televizijske serije: sad i likovno i hemija mogu da se “bindžuju”. Tehnološki opremljeniji edukatori mogu svoje časove da drže u virtuelnim učionicama, akutno zapitani šta to sve još, na svojim bezbrojnim ekranima, prate njihovi učenici ili studenti sa poslovično neuključenim kamerama i mikrofonima. Ako je edukacija bila u problemu - a bila je - i pre ove epidemije, a po pitanju toga kako da bude konkurentna sve bezbrojnijim oblicima virtuelne i mobilno dostupne zabave, sada je taj problem poprimio gigantske razmere. I pretvorio se u paradoks: kako u epohi najveće dostupnosti znanja ljude naterati da bilo šta saznaju i nauče?
Dvadeset i prvi vek je na velika vrata uveo reč “sadržaj”. Ona označava slike, reči i ideje kojima smo spremni pokloniti svoje vreme. Ispostavilo se, takođe, da zabavniji i bizarniji “sadržaji” imaju prednost nad svim ostalima - ljudska rasa voli da bude zabavljena. A na spisku zabava obrazovanje i/ili vaspitanje svakako zauzimaju poslednje mesto. Uzgred, smorenim pohađaocima škola ravnozemljaška teorija ili učenja QAnona manje su dosadni edukacijski sadržaji od geografije ili političkih nauka. Tako ispade da se, u raljama pandemije, sistem obrazovanja završno transformisao u periodično organizovano puko “bejbisitovanje” mlađe generacije koja zuri u mobilni, a za vreme dok stariji pokušavaju da ne budu otpušteni sa posla.
Sa promenljivim uspehom.
* * *
I tako, uskoro prođe školska godina.
Šta se naučilo u pandemijski naizmenično funkcionišućim školama? Verovatno malo toga.
Šta je, u isto vreme, društvo naučilo o obrazovanju i njegovim falinkama? Još manje.
Šta je civilizacija naučila o samoj sebi? Izgleda ništa.
Šta iz svega toga može da se zaključi? Pa recimo ovo: da je obrazovanje o popravci obrazovanja možda najvažnije što bi imalo smisla učiti. E a da bi shvatili kako se obavlja vakcinacija edukacije, kad joj dođe vreme.
U ovom okruženju, zaostalom u obrazovanju.
Bonus video:
