Viktor Orban je 1998. postao premijer Mađarske. Četiri godine kasnije, u rekordnom odzivu mađarskih birača, njegova stranka je izgubila vlast. Već sledećeg dana Orbanovi saveznici su proglasili izbornu prevaru i tražili novo prebrojavanje glasova i mada su ti zahtevi odbijeni, Orban je i dalje tvrdio da su izbori pokradeni. Posle 8 godina provedenih na čelu opozicije, Orban i njegova stranka Fides vratili su se na vlast sa supervećinom, dovoljnom za promenu ustava i početak ubrzanog konsolidovanja autokratske vlasti. Od tada Orban nije napustio položaj.
Partija zakona i pravde koju su vodili braća blizanci Leh i Jaroslav Kačinski, vladala je Poljskom od 2005. do 2007. u koalicionoj vladi. Osam godina pošto su izgubili izbore njihova partija, koju je posle Lehove smrti preuzeo Jaroslav, povratila je vlast s najvećim procentom podrške od pada komunizma. Brzo su se bacili na posao razgradnje institucija liberalne demokratije i uspostavljanja autokratske vladavine.
Druge evropske autokrate nisu morale da odlaze sa položaja - Redžep Tajip Erdogan u Turskoj, beloruski Aleksandar Lukašenko i, naravno, ruski Vladimir Putin nisu bili u opoziciji od dana kada su prvi put došli na vlast - ali slučajevi Mađarske i Poljske služe kao primer specifičnog puta u autokratiju. Taj put podrazumeva političara s autokratskim ambicijama koga birači kazne na izborima i koji zatim svoj poraz prikazuje kao nelegitiman u kampanji usmerenoj na podrivanje ne samo stranke koja je pobedila na izborima, već i samih institucija demokratske vlasti. Da bih razmotrila ovaj scenario, pozvala sam u pomoć mog vodiča za pitanja autokratije, Balinta Mađara, autora knjiga „Postkomunistička mafijaška država“ i „Anatomija postkomunističkih režima“.
Posle poraza na izborima 2002. Orban je obznanio da „domovina ne može biti u opoziciji“. Pod „domovinom“ je mislio na sebe kao jedinog pravog predstavnika Mađarske: ako on nije u vladi, onda je vlada oteta. Orban i opozicija su kritikovali sve što je nova vlada radila, ne zato što se nisu slagali s njenom politikom već zato što, po njihovom mišljenju, vlada koju ne vodi njihova partija nema prava da postoji. Balint Mađar mi je ponudio primer iz svoje biografije: bio je mađarski ministar prosvete od 2002. do 2006. i stvorio javno-privatno partnerstvo koje su, kaže, članovi Fidesa privatno hvalili, a javno kritikovali - jer su se protivili svemu što je nova vlada radila.
Tim rečima može da se opiše i konferencija konzervativne političke akcije (CPAC) u Orlandu, na kojoj je bivši predsednik D. Tramp rekao da je prvi mesec u kabinetu aktuelnog predsednika Dž. Bajdena bio „najgori prvi mesec od svih predsednika u modernoj istoriji“. Tramp je izgovorio niz laži o svom mandatu i Bajdenovoj politici prema imigraciji, uz lupetanje o pandemiji kovida-19. Ostavio je utisak da je i za i protiv maski, i za i protiv fizičke distance, a naročito protiv svega što je Bajden. „Za samo jedan kratki mesec, stigli smo od Amerike na prvom do Amerike na zadnjem mestu“, slagao je Tramp, opisujući sebe i svoju publiku kao jedine prave Amerikance, nalik Orbanovoj tvrdnji da je on jedini pravi predstavnik Mađarske.
Tokom 8 godina koliko je Orban proveo u opoziciji, stranke na vlasti su „stalno nastojale da uspostave normalnu diskusiju o politici“, kaže Mađar. Ali Orbanova stranka je izabrala „paradigmu neprestane kritike režima, umesto paradigme kritike vlade“. Drugim rečima, Fides je bio u opoziciji samim institucijama, ne samo ljudima koji su ih vodili ili odlukama koje su donosili. „Bio je to permanentni hladni građanski rat“, kaže Mađar. Do trenutka kada se Fides vratio na vlast, institucije vlasti već su širom društva smatrane nelegitimnima - pa ih je stoga bilo lako korumpirati ili razgraditi. Tramp je, naravno, vodio rat protiv institucija vlasti i kao predsednik, a kao bivši predsednik nastavlja da napada njihov legitimitet. U tome može da računa na podršku Republikanske partije koja se za proteklih 40 godina pozicionirala kao antivladina stranka.
Mađar kaže da je loša vest to što Tramp neće napustiti Republikansku stranku da bi osnovao sopstvenu. Tokom prošle nedelje, konzervativni komentatori Džo Volš i Vilijam Kristol razmatrali su mogućnost da napuste Republikansku stranku zbog Trampa i formiraju novu partiju konzervativnog centra ili da se pridruže demokratama. Po Mađarevom mišljenju, to ne bi bio delotvoran odgovor na trampizam: „Ko god napusti partiju uvek gubi“.
Republikanska partija - čiji su predstavnici u Kongresu glasali protiv usvajanja rezultata predsedničkih izbora samo nekoliko sati pošto je nasilna trampovska rulja upala u Kapitol - neće spasti od trampizma ni sebe ni Ameriku. Šta može da uradi Demokratska partija? Po Mađarevom mišljenju, ona mora da donosi političke odluke sa jasnim odgovorima na egzistencijalne strahove kojima se trampizam hrani. To nas vodi do nove definicije populizma koju B. Mađar nudi u svojoj poslednjoj knjizi: „Ideološki instrument za politički program moralno nesputanog kolektivnog egoizma“.
Ključna reč u ovoj definiciji je „egoizam“. Mađar predlaže da se definicija čita unazad kako bi se bolje razumela: „Egoističan birač koji ignoriše druge i misli samo na sebe, lakše to izražava u kolektivu nego sam“. Kolektivni format stavlja sebičnost u plemenitije okvire, poziva se na „domovinu“ i tvrdi da mu je „Amerika prva“ i da će braniti ljude od stranog kriminala. Konačno, piše Mađar, takav populizam „delegitimiše moralne stege i legitimiše moralni nihilizam“. To je suština tog političkog programa: „Populista zauzima neupitan moralni status, dok eksploatiše psihološku potrebu ljudi da pripadaju zajednici, kao i njihovu sebičnost, dok im ujedno nudi ‘razumevanje’ i pripadanje zajednici kao utehu za životne nedaće koje su ih snašle“.
Mađar smatra da je populizam suprotan liberalizmu, ne samo zato što cilja na ukidanje ustavnog ustrojstva već i zato što odbija ideale solidarnosti koje Mađar vidi kao temelj liberalizma. Ideja da je liberalizam utemeljen na solidarnosti može zvučati čudno Amerikancima, koji liberalizam uglavnom shvataju kao skup individualnih sloboda. Ali populisti sa obe strane Atlantika trguju upravo tom suprotnošću: po Mađarevim rečima, njihov „populizam nudi rešenje problema bez moralnih stega - dok dogmatski liberali nude moralne stege bez rešavanja problema“. Natpis iznad bine na CPAC konferenciji pretprošle nedelje poručivao je: „neponištena Amerika“, što je referenca na bauka „kulture poništavanja“ i uopšte političku korektnost - upravo one moralne stege ukorenjene u principu solidarnosti o kojima govori Mađar.
Orban, Tramp i ostali populisti nemaju stvarna rešenja. Balint Mađar opisuje njihovu političku ponudu, a ne praksu. Stranka na vlasti treba da ponudi rešenja i u praksi dokaže da od solidarnosti može biti više koristi nego od sebičnosti. U vreme dok je Orban bio u opoziciji, mađarska vlada je bila suočena sa svim poznatim zamkama: popunjavala je praznine u budžetu visokim školarinama za državne univerzitete i naplaćivanjem zdravstvenih usluga. Nepopularne i bolne mere štednje samo su učvrstile podršku Fidesu. Tajna spasavanja američkog sistema vlasti, smatra Mađar, uopšte nije tajna. Da li će Bajdenova administracija i Kongres sa demokratama u većini podići minimalnu zaradu, obezbediti svim Amerikancima pristupačnu i pouzdanu zdravstvenu zaštitu, uvesti porez na imovinu, poništiti studentske dugove i uložiti u infrastrukturu, naročito u ruralnim oblastima? To su egzistencijalna pitanja američkog društva i njenog političkog sistema.
(The New Yorker; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
