Ako neko misli da su glasači Aleksandra Vučića više populistički nastrojeni od birača naklonjenih opoziciji - nije u pravu. Takav zaključak se može izvući iz velikog ispitivanja javnog mnjenja koje je nedavno objavio Centar za politikološka istraživanja beogradskog Instituta društvenih nauka.
Naime, od sedam kriterijuma, odnosno stavova, kojima je mereno populističko raspoloženje simpatizera pojedinih stranaka i njihovih prvaka, čak kod pet su Vučićevi glasači pokazali manje populizma nego opozicioni. To jest, nego simpatizeri Saše Jankovića - da njega uzmemo kao neki vrstu Vučićevog antipoda, a po broju osvojenih glasova na predsedničkim izborima i njegovog najvećeg konkurenta. Makar trenutno, do marta iduće godine ko zna šta će biti. Dakle, sa stavom da „kompromis u politici predstavlja izdaju sopstvenih interesa“ najmanje se slažu Vučićevi birači. To znači da njih karakteriše najviši nivo fleksibilnosti, odnosno najmanje prisustvo političke rigidnosti kao komponente populizma. Isto važi i za tvrdnju da „većini političara nije stalo do naroda“.
Ovaj stav koji, kako kaže Bojan Todosijević, autor teksta „Populistički stavovi, izborna izlaznost i izborno opredeljivanje“ (zbornik „Građani Srbije i populizam“, urednik Zoran Lutovac, IDN, 2017) iz kojeg prenosimo ove nalaze, „izražava populistički antielitizam, izrazitije karakteriše glasače svih opozicionih partija u odnosu na glasače SNS-a“.
Isti rezultat se dobija i kod tvrdnji: „političari su najveći problem u Srbiji, „većini političara se može verovati“ i „većini političara je stalo samo do onih koji su bogati i moćni“. U svim tim slučajevima, dakle, Vučićevi birači su pokazali manje populizma od Jankovićevih.
Drugačije je bilo samo kod stava: „imati snažnog vođu na vlasti je dobro za Srbiju, čak i kada taj lider ne poštuje pravila kako bi obavio posao“. Tu su Vučićevi birači pokazali veći stepen populizma. Neko bi možda rekao i - svoje pravo lice. Kod sedmog kriterijuma - „Narod, a ne političari bi trebalo da donosi najvažnije političke odluke“ - Vučićevi i Jankovićevi birači su pokazali podjednak i od svih drugih stranaka (naj)niži populistički „karakter“.
U stvari, kao što se i konstatuje u analizi rezultata ankete, lako je moguće da više poverenja u političku elitu, njene postupke i vođe pokazuju glasači partije (tj. partija) na vlasti, jer se i oni bar delimično osećaju delom „establišmenta“. Suprotnog raspoloženja bili su ispitanici koji su glasali za opozicione partije i lidere, što je takođe normalno, jer poraženima sve izgleda crnje. Sve i da je tako, međutim, to pokazuje da biračko telo u Srbiji nije striktno podeljeno na populistički i nepopulistički deo. Drugim rečima, da se, kako to zaključuje i Todosijević, „nijedna partija ne javlja kao konzistentno manje ili više populistička“, odnosno da „političke partije u Srbiji, tj. njihovi glasači zapravo nisu konzistentno populistički“. Što i nije neko iznenađenje, dodaje Todosijević na kraju, „jer i druga istraživanja sugerišu vrlo slabu ideološku profilisanost glasača u Srbiji“.
Sve u svemu, iz ovog istraživanja proizlazi, da parafraziramo onu staru izbornu parolu SPS-a: svi smo mi pomalo populisti.
Anketa je rađena tokom juna i jula ove godine, dakle sasvim je sveža, što znači da prikazuje aktuelno stanje i raspoloženje „naroda“. Zbog čega je dvostruko instruktivna. S jedne strane, ona razbija iluziju, ili stereotip, po kojem su Vučićevi birači neka „niža društvena klasa“. To jest samo ona beslovesna masa koja se vozika Srbijom s mitinga na miting zbog jednog sendviča. S druge strane, može biti korisna u pripremi strategije za predstojeće beogradske (a još uvek nije sasvim isključeno - i republičke) izbore. Ovde mislim pre svega na opoziciju.
Bonus video:
