Srećni su oni podstanari kojima gazde dozvoljavaju da plate kiriju do desetog u mjesecu. Jer, običaj je da se plaća od prvog do petog, a plate su počele da proklizavaju. Stanodavci negoduju, nacrtaju se kao slučajno ispred vrata, da provjere podrum ili uzmu kakvu saksiju sa terase, baš tog dana kad mora da se plati kirija. Dođu katkad tako nenajavljeni da provjere je li zid išvrljan, radi li kako treba novi bojler koji ste kupili po pola, ali i da se vama izjadaju kako se loše živi. Nađe se naravno i finih gazda sa kojima se razviju i istinski prijateljski odnosi, mada rijetko. Prijateljstvo traje dok počnu pare da se broje. I tako u krug.
Od kad je startovala Korona primopredaja kirije svela se na hladnoratovske odnose stanodavac - podstarnari. Gazda očekuje SMS obavještenje od prvog do petog. Kad se javite da ste u kovertu spremili eure, gazda proleti kolima svojom - vašom ulicom, a vi izađete da mu kao štafetu proturite kovertu kroz prozor kola. Što manje kontakta, to bolje. Ode pola vaše plate kroz prozor, plaćate četiri zida nekome. Lagano ispratite pogledom svoj trud i rad.
I nikad nećete sjesti sa prijateljima da popijete kafu na mir, jer će vam soliti pamet kako plaćajući kiriju bacate pare. Kažu, bolje da plaćate kredit za svoj stan nego kiriju nekome drugome. Sve su u pravu, ali postoji ali! Sračunaće vam odmah koliko godina ste podstanari i da je to glupost, da ste do sada mogli sebi da priuštite tačno toliko i toliko kvadrata u tom i tom kvartu. Kao da to vama već nije savršeno jasno, kao da ne znate tačno koliko ste para do sad pukli na iznajmljivanje stana.
Kvaka 22 nije u zateznoj kamati, ni u obračunu, već u učešću. Da, ta čarobna riječ učešće od nekih dvadesetak hiljada eura zapravo garantuje start, garantuje da ćete lakše biti svezani u kakav kredit koji ćete otplaćivati decenijama. Sve u nadi da se neće ponoviti neka nova afera “švajcarci“, pa da vam kredit poraste do plafona i počne da vas steže oko vrata.
Serija “Vruć vetar“ vrti se oko dobijanja stana, krova nad glavom, ta čuvena četiri zida. “Sjećaš li se Doli Bel“ se završava selidbom, kranovi nastavljaju da rade. Branislav Nušić u djelu Kirija detaljno opisuje sve jade jedne mnogobrojne porodice koja kad poplaća račune ne ostane dovoljno za kiriju. Komedija počinje kad stignu činovnici da popišu imovinu podstanara.
Stan je za mnoge i dalje san.
Nema što da se pitam kako je podstanarima. Znam kako im je. Naši su ministri, direktori i elita kupovali stanove pod čarobnim dejstvom “kredit pod povoljnim uslovima“. Kako su samo oni to sve lako otplaćivali. Bravo im ga! Može im bit! Što si veći patriota, to veći stan dobiješ. Rata je obrnuto proporcionalna patriotizmu; što veći patriota, to manja rata za kredit.
Obezbijedili su ne samo sebe, već par sledećih generacija, da ne brinu. Prebaciš malo na ženu, malo na sestričnu, za svaki slučaj, da niko imovini u trag ne može uć. Stanovi koje je Vanja pomenula su vjerovatno samo vrh ledenog brijega. Zvanični stanovi. Ima i onih koji ne znaju što sve imaju. Kao ona legenda koja opravdava imovinu riječima: “Ali ja u Podgorici nemam ništa“. Kakva je to bila grabaža!
Dok se oni komote i igraju komita, ti sirotinjo podstanarska znaš što ti je činjeti. Već su ti jednom napisali na majici što treba da radiš, što se od tebe očekuje. I ne zaboravi da spakuješ eure u kovertu od prvog do petog u mjesecu. Ako proklizaš, letiš napolje!
Bonus video:
