Pretpostavimo da izađu dva dobra druga u baštu nekog kafića na kraju Tološa. Taj kafić po nepisanom pravilu, što je neugledniji ima što zvučnije ime. Neka ta dva druga popiju po pet ili šest piva i presjeku sa par čaša žestine. Vjerovatno ništa ne jedu da bi ih bolje ufatilo. Ali taman kad ih dobro ufati, fajront nastupi i nema se više kud, a u parkove su prestali da idu davno. Pretpostavimo da oni žive na kontra kraju Podgorice, negdje na kraju Starog aerodroma.
Čak i nakon poskupljenja taksija, od kraja Tološa do kraja Starog aerodroma ne ispadne vožnja više od pet eura. Kad idu dva druga, to je brat-bratu po dva i po eura. Ako su popili po pet ili šest piva i par kratkih pića, znači da su već za piće dali po dvadeset eura. Ali skorojevićki crv ne da mira, te neće dva druga biti kukavice, nego umjesto da ostave svoje vozilo i krenu doma taksijem, oni se odluče da voze kroz grad i izbjegavaju policiju kao u kakvoj igrici. Čitaju se dojave na posebnim grupama koje su se vremenom specijalizovale za dojave na kojoj raskrsnici i putu vreba policija. Čak i neke radio stanice javljaju slušaocima na kojim je punktovima postavljena policija što vrši alko test. Nekad ih zaustavi policija i odvede na triježnjenje, desi se da se provuku i kad stignu kući misle da su im muda do poda, a nekad spljošte kola o banderu ili nagrde neke nevine ljude.
Ako uzmemo u obzir da takođe od kraja Zlatice do kraja Zabjela, ili od Bloka 6 do kraja Konika taksi takođe ne izađe više od 5 eura, svo to junačenje i vožnja u pijanom stanju nije ništa drugo do kompleks. Kvrc malograđanštine, seljakluk što ispliva čim se popije koja više. “Nije meni ništa“, to mafijanje na baterije, ta rečenica koštala je mnoge ljude života, nažalost i mnoge nevine. Čak i seljačka izjava “Bolje vozim pjan nego trijezan“, je još veći stepen odvratnosti, jer se budala izvlači na humor.
Kao da je blam ostaviti kola i poći taksijem. Ako se baš svaki cent popio i ostavio u kafanu, neka je sa srećom i to. Ništa strašno da neko krene pješke domu svom. S kraja na kraj Podgorice, već pomenutim stazama, najpjaniji čovjek stići će pješke polako kući za dva sata. Ako uzmemo u obzir da se olešio propisno, pa da baulja i ide četvoronoške, stići će kući za četiri sata, sa sve pauzom da u Urgentni ili u Hitnoj primi koktel vitamina. To je svega pola sata. Računa se kao predah, restart, refresh.
S toga mi nije jasno da cijela Crna Gora bruji o udesu koji su izazvala dva lika, od kojih je jedan imao 1,2 promila u krvi. I dalje se ne zna ko je vozač a ko suvozač. Skoro svaka trafika ima kameru sa takvom rezolucijom da čita tablice na dvjesta metara. Svuda su banke, tržni centri, butici, sve vrvi od kamera, a misterija i dalje traje. Možda treba da cimnemo NASA da nam ustupi satelitski snimak da riješimo slučaj?! Ili jeste ili nije vozio, ili je vozač bio ili nije bio pijan. Nema trećeg puta. Valjda nas neko obraduje konačno krajnjim rezultatom, čeka ga javnost kao penale u finalu Lige šampiona.
Međutim, stvari su prilično jednostavne. Kad piješ, ne voziš. Kad piješ, službeno vozilo drugima ne daješ. Ako si dao, red je da daš i ostavku.
Bonus video:
