U bespuću digitalne zbiljnosti, štonobi se dramoserno reklo, može se natrčati na sledeću visprenu levičarsku misao: godišnji odmori i turizam su pre svega lukave krupnokapitalske izmišljotine. Ovom senilnom mozgu nepoznati autor je rečenu ideju obrazložio na sledeći način: jednom, a za srećnike i više puta godišnje, omogućava se radnoj klasi da živi poput buržuja - drugi im pripremaju i služe pića i jela, spremaju krevete i čiste sobu. Stepen „buržujnosti“ turističke ponude određuje se visinom iznosa kojim se kupuju „zvezdice“ kvaliteta usluge ili egzotičnost posećene lokacije. Uz doplatu, može se imati i lep pogled. Na sadašnjost, samo. Jer ni budućnost ni prošlost nisu tako lepi za gledanje.
I sad, ova korona je ozbiljno ugrozila tu i takvu instituciju Turizma. To je učinila na mnoge načine: radne klase em ima manje, em ona preostala ima i manje novca. Plus se i strah, taj najveći neprijatelj izlaženja iz kuće, pa time i putovanja, uvukao se u naše inače radoznale putničke duše i naša inače hedonizmu sklona srca. A ako je straha nedovoljno neputovanju pomaže i poneki „lokdaun“: teško se ide na more, ako se ne može ni u kafić.
Ukratko, pandemija nije napala samo zdravstveni sistem, koji se nama bavi kad nam je najgore. Napala je i turistički sistem, koji se nama bavi kad nam je najbolje.
* * *
A turizma mora biti. Mi moramo negde da odemo, da ne bi sve oko nas otišlo tamo gde ne treba, kaže teza koju smo na početku razrađivali. No, nezavisno od mogućih a nedokazivih ideoloških preduslova turizma, postoje i mnoge njegove dokazive praktične posledice.
Mnoge zemlje od turizma prihoduju ogroman deo svog društvenog proizvoda. Mnogi su i ljudi, njih milionima puta više, čija se lična ekonomija bazira na tome šta će im od novca doneti osobe sa koferima. Mali odmori su, dakle, veliki posao. Koji bi mogao biti i još veći, zarad silne „nove normalnosti“ koja nam se nudila u poslednje dve godine i koja je stvorila neutaživu i neprolaznu želju za onim starim normalnostima. A turizam, na listi tih želja, svakako zauzima jedno od prvih mesta.
I sad, rešenje za ovu problematiku leži jedino u verovatnoći. Ako smo vakcinisani, manja je verovatnoća da ćemo se Tamo Negde zaraziti ili teško oboleti. Ako idemo Tamo Negde gde je manje bolesnih, manja je i verovatnoća da će nam neko podariti virus, u kojoj god mutaciji da on Tamo Negde postoji. Ako je Tamo Negde lepo vreme, na otvorenom je verovatnoća prenošenja virusa manja. Sem svega navedenog, to Tamo Negde ima jednu neuporedivu komparativnu prednost: Tamo nije Ovde. A svuda je bolje nego Ovde.
* * *
Turizam će, dakle, ovog leta uspevati na sveukupnom i sveopštem privremenom zaboravu svega što smo pokušali da naučimo i razumemo u prethodne dve godine. „Valjda-Neće-Mene Tours“ je jedna velika globalna „travel agencija“ koja će nas voditi i vodati svuda po svetu, nadahnuta našom idejom da nam se na putu Valjda Neće desiti ništa. A virus bi se tome mogao obradovati.
Jer virus je jedno mobilno globalno čudovište kome brojke idu u korist: samo 21% svetskog stanovništva je primilo prvu dozu vakcine, samo 2 posto je preležalo Koronu. Na to ćemo dodati i njegovu razdraganu sklonost ka mutacijama, te još razdraganiju ljudsku ljubav ka slobodi bez lokdauna i nošenja maske. O radosti života u kome se alkohol prosipa radije u želudac nego na ruke, da ne govorimo, živeli.
I eto. Sve što navedosmo, otprilike, znači sledeće: odmorimo se malo tokom ovo malo leta, a na jesen šta bude biće. I neka bude sve što mora, samo da vidimo malo mora.
Srećan nam put.
Bonus video:
