Sve vlasti u Beogradu, od Majskog prevrata do danas, ignorišu dan kada je moderna Srbija prvi put priznata kao nezavisna država: 13. jul 1878. godine. Isto se može reći i za Crnu Goru, jer niko ne proslavlja završni dan Berlinskog kongresa kada je krunisana viševekovna borba za međunarodno priznanje i nezavisnost, već dan ustanka protiv italijanskih fašista 1941. godine.
Zašto zvanična Srbija i Crna Gora, bez obzira ko je na vlasti, nipodaštavaju jedan od najvažnijih dana u njihovim istorijama? Zašto je taj dan toliko veliki problem da je sveden na prolaznu istorijsku epizodu i osuđen na zaborav i proterivanje iz kolektivne svesti? Zašto jedan od retkih datuma koji današnje generacije ne deli oštro po ideološkim i svetonazornim idejama biva odbačen gotovo od svih?
Slavili smo i slavimo naše obmane, padove, posrnuća i poraze, obeležavamo propagandne datume, jednu nakaradnu ideologiju smo pretvorili u patritotizam a onda smo od pokvarenog patriotizma stvorili ideologiju.
Odnos prema 13. julu 1878. godine govori mnogo više o građanima, u obe države, nego što se može naslutiti na prvi pogled. Malo je istorijskih aksioma u našoj prošlosti oko kojih bismo mogli da se složimo kao o 13. julu 1878. godine. Obrenovića i Petrovića više nema, ne postoji ni sukob oko pitanja republika-monarhija, vreme je izbledelo i ideološku komponentu jedino malo učeniji znaju da je Rusija radila protiv Srbije na Berlinskom kongresu, a Crnoj Gori nije pomogla koliko je obećavala.
Dok drugi narodi, pogotovo u našem okruženju, izmišljaju hijadugodišnje istorije, fabrikuju kontinuitete izmaštanih državnosti, pozajmljuju, da ne upotrebimo neku težu kvalifikaciju, istorijske ličnosti kao da su na švedskom stolu, Crna Gora i Srbija potpuno ignorišu činjenicu da su dobile suverenost i nezavisnost kada je u Evropi bilo manje od 20 suverenih i nezavisnih država. Dve balkanske države nisu imale sponzore ni imidž u Evropi kao Grčka. Nije bilo lordova, poput Džordža Gordona Bajrona, ni dobrovoljačkih romantičarskih odreda iz zapadne Evrope koji bi se borili i koji bi pevali i pisali o borbi naših predaka sa turskim okupatorom i njegovim pomagačima. Tu i tamo, neko bi nas ponekad pomenuo, poput Viktora Igoa i to je sve. Zato je rezultat Berlinskog kongresa uspeh: krunisan je napor generacija odgojenih na kosovskom mitu u 18. i 19. veku, uprkos svima i svemu, između čeljusti četiri imperije i otvorenoj nenaklonosti Velike Britanije.
Znam, neko će izvući citat čeličnog kancelara Ota fon Bizmarka koji je poručio crnogorskom izaslaniku Boži Petroviću i sprskom Jovanu Ristiću da nema potrebe da učestvuju na sednici kongresa na kojoj se raspravaljalo o Crnoj Gori i Srbiji jer “šta vam bude dao Andraši (Đula Andraši, ministar spoljnih poslova Austrougarske, prim. aut.) daćemo vam i odobriti i ja i ceo kongres”. Istina je i da su se i na Cetinju i u Beogradu nadali da će bolje proći na Berlinskom kongresu. Knjaz Nikola se nadao da će zadržati barem ono što mu je predviđao Sanstefanski mir, a knez Milan Obrenović se uzdao da bi okretanje Beču moglo da omogući Srbiji veće teritorijalno proširenje i povoljnije rešenje za Bosnu i Hercegovinu.
Međutim, ako su oni bili razočarani, mi sa ove istorijske distance i svim saznanjima o spletkama, intrigama, apetitima i ambicijama velikih carevina, možemo da imamo jasnu sliku o značaju i veličini tog događaja. Danas u Evropi i na planeti, gotovo svi imaju svoju državu: kada su Srbija i Crna Gora postale nezavisne i suverene na Starom kontinentu je bilo 16 država na mapi, danas ih je 50, na planti ih je bilo manje od 30 a danas ih je preko 200. U Srbiji je 13. jul bio od početka osporavan. Čak i od samog kneza Milana Obrenovića koji u svojoj egocentričnoj maniji nije hteo da “prihvati” priznatu nezavisnosti Srbije sve do njegovog rođendana 10. avgusta. Problem Srbije i Crne Gore je vazda bio što su imale vladare čiji je ego bio preveliki i za Zimski dvorac, Versaj, Sansusi, Šenbrun i Dolmabahče, a kamoli za beogradske i cetinjski.
Sa promenom dinastije u Srbiji i dolaskom Karađorđevića i Pašićevih radikala na vlast Obrenovići nisu samo iskorenjeni već su i izbrisani, a Bajinu mržnju prema Jovanu Ristiću platila je njegova nesrećna udovica kojoj je lider radikala ukinuo penziju. Jedan od najzaslužnijih ljudi za nezavisnost Srbije bio je liberal, a to je greh koji u Srbiji nisu praštali radikali, a kasnije ni komunisti, ni socijalisti a ni naprednjaci. U novoj istoriji nije bilo mesta za uspehe drugih dinastija i drugih stranaka i političara, do Karađorđevića, radikala i Pašića. Tek je totalitarni režim Josipa Broza Tita imao interes da se 13. jul 1878. godine zaboravi u Srbiji a promeni sadržaj u Crnoj Gori. Povest je počinjala od komunista, sve prethodno je bilo greška ili društveno-istorijska priprema za dolazak na vlast najboljih, najpoštenijih, najpravovernijih i najvećeg sina naroda i narodnosti.
Crna Gora i Srbija su imali nesreću da budu jedine zemlje posle pada Berlinskog zida u kojima nacionalizam nije upotrebljen da bi se srušio komunistički režim, već je iskorišćen od strane komunista u novom ruhu da ostanu na vlasti. Kontinuitet ostrakizma 13. jula 1878. godine je nastavljen.
Crnogorski suverenisti, uključujući i one koji su od toga napravili ideologiju, transformisali su dan prve nezavisnosti moderne Crne Gore u sporedni privezak Dana ustanka u Drugom svetskom ratu a na tom pravcu je ostala i nova vlada, sudeći po programu obeležavanja 13. jula pre dve nedelje. Pored obnavljača i oslobodilaca nema mesta za utemeljivače.
U Srbiji je situacija još više karikaturalna. Sem istoričara, i vrlo limitiranog broja intelektualaca, retko ko zna kada je Srbija postala nezavisna država, malo njih zna da kaže ko je Jovan Ristić a još manje ko je bio Stevča Mihajlović, premijer koji je vodio Srbiju do njene nezavisnosti. Pored Kosovskog boja, ustanaka, prevrata i osvajanja vlasti, koga briga kada je Srbija postala nezavisna, tim pre što zato nisu bili zaslužni Karađorđevići, radikali, komunisti, socijalisti, naprednjaci, nego liberali i Obrenovići.
Bonus video:
