Negator genocida na šerijatskom venčanju ćerke Bakira Izetbegovića. Nije običan gost, štaviše, on je svedok sa mladine strane, ili što bi mi rekli kum. Lider Stranke demokratske akcije i sin Alije Izetbegovića se čak posebno i zahvalio dragom gostu koji ne samo da negira genocid, nego ko kaže da je bio genocid, šalje ga pravo u zatvor. Neko završi i dva metra pod zemljom, kao Hrant Dink, novinar ubijen ispred svoje redakcije usred bela dana, samo zato što je otvoreno progovorio o genocidu.
Sarajevo, grad koji je povukao vlastitu odluku da proglasi za počasnog građanina dobitnika Nobelove nagrade Orhana Pamuka - formalno zbog toga što ništa nije uradio za grad na Miljacki a praktično zato što je pričao javno o genocidu - dočekalo je raširenih ruku i otovorena srca negatora genocida na Baščaršiji.
I predsedavajući predsedništva Bosne i Hercegovine Željko Komšić priredio je prijem za negatora genocida i pored toga što je poglavar Rimokatoličke crkve, u kojoj Komšić tvrdi da je kršten, papa Frančesko rekao da je bio genocid. Negatoru genocida se obradovao i drugi član predsedništva BiH Šefik Džaferović i pored toga što on stalno ponavlja da je negiranje genocida anticivlizacijski čin.
Gostu se obradovao i srpski član predsedništva Milorad Dodik, ali to nije iznenađenje, negatori genocida se prepoznaju, “sličan se sličnom raduje” što bi rekli stari Rimljani. Zato je Dodik i predložio da negator genocida preuzme jednu od glavnih uloga u rešavanju pitanja Bosne i Hercegovine.
Zakon Valentina Incka, bivšeg visokog predstavnika za BiH, o zabrani negiranja genocida se ne odnosi na visokog gosta. A i kako bi, njemu je Evropa već dozvolila sve: proganja jedan ceo narod, hapsi opozicione lidere, vrši agresiju na druge suverene države, drži okupiranu trećinu teritorije države članice EU.
Nije samo BiH veselo i radosno dočekala negatora genocida, i Crna Gora je to isto učinila. Predsednik države Milo Đukanović, predsednik Skupštine Aleksa Bečić, premijer Zdravko Krivokapić, vicepremijer Dritan Abazović svi su se poređali da prime putnika namernika, kao da nije prošlo samo par meseci od usvajanja rezolucije kojom se zabranjuje negiranje genocida. Čak je i deo građana Cetinja izašao na ulice da aplaudira negatoru genocida u šetnji sa čovekom koji je želeo biti “gospodar planina i mora”.
Ruku na srce negatoru genocida se uvek raduje i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, i albanski premijer Edi Rama i kolega mu Zoran Zaev. Svi negatoru genocida zavide na nečemu: Vučić na međunarodnoj ulozi i čvrstom sedenju na sve četiri stolice, američkoj, evropskoj, kineskoj i ruskoj, Rama bi zavodio red u opoziciji i medijima po ugledu na negatora genocida a Zaev i Izetbegović bi baš voleli da upravljaju multietničkom državom kao on, dok Đukanović žali što nema njegova ustavna ovlašćenja da postavlja sve funkcionere lično: od premijera, ministara i šefova tajnih službi do direktora osnovnih škola.
Neko će reći da “realpolitik”, izraz nad kojim očinstvo dele kardinal Rišelje, grof Kavur i Oto fon Bizmark ili tačnije rečeno nemački pisac Ludvig fon Rohau, nalaže da su nacionalni ili lični interesi važniji od svetonazora i civilizacijskih tekovina i da državnici i visoki funkcioneri moraju često da, kao što bi to Italijani rekli, daju prihvatljivo lice ružnoj igri (facciamo buon viso a cattivo gioco).
Međutim, šta ćemo sa ostalima: političarima, nevladinim organizacijama, novinarima, intelektualcima. Prethodnih meseci i godina smo čitali, gledali i slušali tone tekstova, sate i sate televizijskih i radio emisija. Gde su nestali svi oni barjaktari evropskih vrednosti, ljudskih prava, čovečnosti, spremni da dele lekcije. Gde su se izgubile svi korifeji i korifejke, sa suzama u očima, drhtavog glasa i tragičnog izraza lica?
Kada “babo” kome je Alija poverio svoju zemlju na čuvanje, Beograd mu otvorio širom vrata da investira, Tirana mu dala da izgradi najveću džamiju na Balkanu a Podgorica da kupuje nekretnine od Rusa na pjeni od mora, negira genocid, svi šute i ćute.
Ne samo da niko nije pitao negatora genocida, “da li je bio genocid?”, nego niko nije napisao ni dve rečenice, a kamoli napravio televizijsku ili radio emisiju, čak ni podkast. Niko nije želeo da deranžira negatora genocida, čak ni, uslovno rečeno, domaći negatori genocida.
”Da je čast profitabilna, svi bi bili časni”, pisao je Tomas Mor, otac humanizma. U nekoj novoj “Utopiji” ljudi koji selektivno biraju koje će genocide da priznaju a koje neće bili bi prezreni i nazvani pravim imenom - licemeri. Čast nije profitabilna ni pola milenijuma od Murove smrti, ali je zato licemerje vrlo isplativo, čak i kada su u pitanju najstrašniji zločini.
Papa Frančesko je genocid nad Jermenima nazvao prvim u 20. veku, jer su posle njega usledili genocidi u SSSR-u (Holodomor), Trećem rajhu (Holokaust), tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Indoneziji, Bosni i Hercegovini, Ruandi…
Ima osoba i na brdovitom Balkanu koje priznaju sve zločine protiv čovečnosti uključujući i najgori oblik genocid, bez obzira ko je dželat a ko žrtva: da li su se dogodili u Americi, Africi, Australiji, Aziji do naših evropskih i balkanskih. Zlo je univerzalno, nije nacionalno. Ko negira jedan genocid, u suštini negira sve genocide. Ko poredi genocide relativizuje istoriju, banalizuje ljudsko zlo i izvrće ruglu stradanja nevinih ljudi.
Ponašanje političkih i drugih elita na Zapadnom Balkanu prema negatorima genocidima, bez ozbira s koje strane dolazili i koje genocide negirali ili tolerisali društvo negatora genocida, ukazuje da su svi južnoslovenski narodi jedan te isti komad kravlje balege koji je kotač zaprežnih kola slučajno prerezao. Krleža dixit.
Bonus video:
