Hrana za doručak je najbolja hrana, a najbolji doručak je hotelski.
Svojevremeno, kad je bilo više vremena i više para, u gradu u kome inače živim plaćao sam basnoslovnu cenu - za luksuzni hotelski doručak na par kilometara od sopstvene kuhinje, frižidera i šporeta. Sa najvećim tanjirom u ruci obilazio sam po nekoliko puta švedske stolove sa bezbrojnim đakonijama na njima. Evo ogladnim sad dok ovo pišem.
A najviše sam voleo susret sa kuvarom koji sprema kajgane i jaja na oko. To se dalo doživeti kao neka vrsta dvoboja. „Hoćete li možda da stavim i…“ - on pita sa idejom i nadom da će moju alavost pobediti svojom ponudom. „Stavite, slobodno. A još stavite i …“ - u inat sam izgovarao, svestan da ću morati da iz dubine svoje podsvesti prizovem davnašnju naredbu Majke. „Sve da si pojeo, ništa se neće baciti!“.
Šta, dakle, volim da jedem? Sve, samo da mogu da biram. I da ne može da nestane.
* * *
Delimična pouka gornjih redova je da je hrana i statusni simbol, premda je u osnovi političko pitanje. Da narod ima da jede, to je politika. A ko od naroda šta jede, tu se već bavimo statusima i klasnim razlikama. E, da: kada se i šta ne jede, to je ili religija ili režim dijete. A u međuvremenu je hrana postala i neka vrsta dodatnog kulturnog obeležja i odredišta: ono što jedemo kompatibilno je sa onim što čitamo i slušamo, kako se oblačimo, gde se krećemo i izlazimo, a u poslednje vreme i šta od medija konzumiramo. Kuvari su tu i tamo transformisani u estradne zvezde, nutricionisti su se izmešali sa lajfkoučevima, poznavaoci hrane i pića su obrazovana nova elita među neobrazovanom novom elitom. Hrana je postala, dakle, i žanr našeg medijskog i društvenog života.
I sve bi to bilo u redu da život - onaj obični, banalni - nije odlučio da uzvrati. Valjda i njemu preko glave toga da hrana bude deo životnog stila, ako ne i stil sam po sebi. Pa je udario, svom žestinom.
* * *
U prodavnicama najbližeg okruženja cena kilograma junetine skoknula je na oko 8.5 evra i sprema se da podigne lestvicu u postizanju novih rekorda. Na poljoprivrednim berzama - erupcija cenovnog vulkana. Soja skuplja 75 posto nego prošle godine, kukuruz 56 i kusur… Jestivo ulje je već postalo paradigma za derikožne cene, a vickasti pojedinac sa društvenih mreža predlaže da se vrednost valuta veže za tunjevinu u konzervi, jer drugačije više nema smisla. Hrana, o kojoj ovde govorimo, ne samo što je skuplja već se ukršta i sa najmodernijom krizom koja nas je počastila svojim prisustvom - slomom lanaca snabdevanja. U prevodu, može da se desi da ćemo jesti ono što možemo da platimo, i to pod uslovom da uopšte stigne do nas. A o tome uz pomoć koje (ne-električne, izgleda) energije ćemo hranu spremati, to tek…
Zaključak iz početne priče o doručku u hotelu tako postaje sve problematičniji: neće se baš moći birati - biće nestašica, a biće i skupo. A hrana, nešto što unosimo u svoj stomak, verovatno će biti dobar povod da preispitamo i sva svoja ostala „unošenja“. Šta smo to još sve unosili u glavu, u novčanike, u društvo, u ekonomiju, u civilizaciju u kojoj živimo, pa dođosmo do toga da će pitanje „kako se hranimo?“ možda uskoro morati da se preformuliše u „da li se uopšte hranimo?“. I od same mogućnosti toga šta je odgovor, evo, opet sam ogladneo.
Moram ponovo na onaj doručak u hotelu, što pre, dok ga još uopšte i služe.
Kajgana ili jaje na oko?
Ma svejedno.
Bonus video:
