Ovo su teška vremena za Ameriku. Jedna od dve vodeće partije tone u autoritarizam, dok je druga blokirana nekooperativnošću dvoje senatora. U tekstovima koje sam u poslednje vreme pisao uglavnom sam se bavio teškoćama s kojima se suočava naša republika. Ali svakome je ponekad potrebna pauza. Zato ću se danas pozabaviti drugačijom i veselijom temom: to su izgledi za izbijanje ekonomske krize u Kini.
Dobro, možda tema nije naročito vesela, ali bar je drugačija.
Upozorenja na moguću ekonomsku krizu u Kini nikada nije manjkalo - ali sve dosadašnje najave, uključujući i moje, pokazale su se kao pogrešne. Na primer, 2013. godine tvrdio sam da model rasta koji Kina primenjuje postaje neodrživ i da bi se tamošnja ekonomija uskoro mogla sudariti sa „kineskim zidom“. To se, očigledno, nije dogodilo.
Ali, što podrobnije ispitujemo kako je Kini dosad polazilo za rukom da održi tako intenzivan tempo ekonomskog rasta, to nam kineske metode izgledaju problematičnije. U osnovi, duboki ekonomski disbalansi u zemlji prikrivaju se velikim mehurom u građevinskom sektoru. Teško je zamisliti scenario u kom bi se to moglo dobro završiti.
Predistorija: Reforme koje je Deng Sjaoping započeo 70-ih godina 20. veka proizvele su ekonomsko čudo. Kina, jedna od siromašnijih zemalja sveta, postala je zemlja srednjeg dohotka. S obzirom na njenu veličinu, to ju je učinilo ekonomskom supersilom. Ali kineski rast je vremenom počeo da opada. (…)
Nema ničeg neobičnog u ovom usporavanju. Kina je uspela da ostvari neverovatan rast zahvaljujući pozajmljivanju naprednih tehnologija iz razvijenijih zemalja i velikim transferima stanovništva iz ruralnih oblasti u gradove. Sa tehnološkim razvojem i smanjivanjem rezervoara ruralne radne snage, rast je vremenom morao da se uspori. Osim toga, politika jednog deteta donela je Kini demografiju kakva je uobičajena u bogatijim zemljama: udeo radno sposobne populacije dostigao je vrhunac pre nekoliko goodina i sada je u opadanju.
Usporavanje rasta i demografska tranzicija sami po sebi ne moraju nužno proizvesti krizu. Ali ovde postoji još jedan problem: navike potrošača u Kini prilagodile su se situaciji sporijeg ekonomskog rasta. Pre svega, Kina i dalje ima veoma visoku stopu štednje, pa bi za održavanje pune zaposlenosti bilo potrebno investirati izuzetno visok deo BDP-a - više od 40 odsto.
Šta pokreće nove investicije? Obim investicija obično zavisi od brzine ekonomskog rasta, jer upravo rast generiše potrebu za novim fabrikama, poslovnim zgradama, tržnim centrima i tako dalje. Visok nivo investicija, izražen kao udeo BDP-a, održiv je ako godišnji rast iznosi 9 ili 10 odsto. Kada rast padne na 3 ili 4 odsto godišnje, isplativost investicija opada. Zato bi Kina morala da promeni ekonomsku recepturu, to jest da počne manje da štedi, a više da troši.
Međutim, štednja u Kini tvrdoglavo opstaje na veoma visokom nivou. Da, previše štednje može praviti probleme ekonomiji.
Pre nekoliko godina, autori studije Međunarodnog monetarnog fonda pokušali su da objasne tako visok nivo štednje. Po njihovom mišljenju, najveći krivac je ona ista demografska tranzicija koja je konačno dovela do usporavanja rasta: opadajuća stopa nataliteta znači da odrasli Kinezi ne mogu više računati na to da će ih deca izdržavati kada ostare, pa pokušavaju da što više uštede za penziju. Delovanje ovog demografskog faktora pojačano je slabošću sistema socijalne zaštite: Kinezi se ne mogu osloniti na državu da im pruži finansijsku pomoć ili plaća zdravstvenu zaštitu u odmaklom životnom dobu, pa osećaju potrebu da akumuliraju što veće rezerve.
Kreatori politika u Kini to odlično znaju, ali iz nekog razloga još nisu uspeli da otklone uzroke ovog problema. Umesto toga, nastavljaju da održavaju visoke stope investicija uprkos usporavanju rasta - uglavnom podsticanjem ogromnih ulaganja u stambenu izgradnju. Rad Kennetha Rogoffa i Yuanchena Yanga iz 2020. pokazuje da investicije u nekretnine u Kini u velikoj meri premašuju one u SAD u vreme velikog građevinskog mehura iz 2000-ih, kako u apsolutnim iznosima, tako i kao udeo u BDP-u.
Rogoff i Yang takođe pokazuju da su cene stambenog prostora u Kini ekstremno visoke u odnosu na zarade i da građevinski sektor danas čini veoma veliki deo kineske privrede.
Ništa od toga ne izgleda održivo, zbog čega mnogi analitičari strahuju da su problemi sa otplatom dospelih dugovanja velike građevinske kompanije Evergrande samo uvod u dublju ekonomsku krizu.
Već sam rekao da su se sve dosadašnje najave ekonomske propasti Kine pokazale kao neutemeljene. Možda ćete zato odlučiti da ipak sačekate i vidite kako će kinesko rukovodstvo rešiti ovaj problem. Ali, izgleda da kineski lideri čak i ne pokušavaju da reše fundamentalne ekonomske probleme u zemlji, već ih maskiraju daljim pumpanjem građevinskog mehura, što će u krajnjoj instanci samo produbiti postojeće probleme.
Zašto bi ostatak sveta brinuo zbog dešavanja u Kini? Kina strogo kontroliše prilive i odlive kapitala i nije dublje integrisana u svetska finansijska tržišta. Zato propast Evergrandea verovatno neće izazvati globalnu finansijsku krizu kakvu je pokrenuo pad Lehman Brothersa 2008. Usporavanje u Kini može proizvesti određene ekonomske posledice usled pada tražnje na kineskom tržištu, pre svega tražnje za sirovinama. Ali iz ekonomske perspektive rizik za globalnu ekonomiju nije veliki.
Ipak, Kina ima autokratsko rukovodstvo od one vrste koja je u nekim drugim vremenima i na nekim drugim mestima na unutrašnje probleme reagovala traženjem spoljnih neprijatelja. Kina je uz to i supersila, pa nije teško zamisliti strašne priče o mogućim ishodima takvog razvoja događaja.
I time bih završio. Sada se možete vratiti redovnim brigama zbog stanja u Americi.
(The New York Times; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
Bonus video:
