Šta se dešava sa inflacijom?
S tim je kao i sa drugim pitanjima. Odgovori se traže u onome što se misli da se zna. U ovom slučaju mora biti da ima suviše novca, a i države suviše troše.
Misli se tako zato što se gotovo uvek makroekonomska kretanja ili takozvani poslovni ciklusi vide kao posledice promena u potrošnji (promena u agregatnoj tražnji). Međutim, privredne posledice epidemije, kao i oporavak od nje dovode u prvom redu do promena u proizvodnji (u agregatnoj ponudi). Na pad proizvodnje i potom na oporavak potrošnja ili ukupna tražnja se prilagođavaju.
O ovome sam pisao na početku epidemije u članku “Oporavak posle pandemije u Hrvatskoj i Srbiji”. Model je veoma jednostavan. Kada izbije epidemija, ne mora baš kao Kamijeva kuga, ali slično, proizvodne aktivnosti se smanjuju jer se sedi kod kuće ili se izbegavaju društveni kontakti. Uobičajeno makroekonomsko tumačenje jeste da se manje troši, pa se zato manje i proizvodi.
Uzmimo za primer crnogorski ili hrvatski turizam. U epidemiji je bilo manje turista, pa tako i manje ponude turističkih usluga. Pitanje je, međutim, da li je uopšte bilo tih ponuda jer je postojala zabrinutost za zdravlje radnika. A potom i svih građana. Tako da je lako pogrešiti i reći da para nema jer nema turista, dok je zapravo tako da turisti nemaju gde da dođu.
Naravno, ako se ne vodi briga o javnom zdravlju moguće je da se podstiče tražnja i zahteva nastavak proizvodnje nezavisno od širenja epidemije, pa tako i od broja obolelih i umrlih. Što je svakako slučaj Srbije. A donekle i turističkih zemalja u ovoj godini.
Ako se tako vide makroekonomska kretanja, onda je jasno da privredna politika ima jedan zadatak ako ne želi da pored širenja bolesti i građenja kovid-bolnica ne dozvoli i izbijanje finansijske krize - potrebno je da održava finansijske tokove na nivou proizvodnje koji bi se dostigao da epidemije nije ni bilo. To ima predvidljive posledice u povećanju štednje, u ulaganju u akcije i obveznice i u promenama u strukturi potrošnje. Za ovo poslednje Krugman navodi primer da kako nije mogao da trči, kupio je mašinu za trčanje kod kuće.
Šta se događa sa cenama? Neke će rasti, recimo na berzi. Cene u prevozu će se smanjiti. Potrošnja za ishranu i za svakodnevni život ne bi trebalo da se promeni jer finansijska stabilnost domaćinstava nije ugrožena. Uopšte uzeto, inflacije ne bi trebalo da bude, to jest rast cena u epidemiji ne bi trebalo da bude brži nego što je uobičajeno, a verovatno bi trebalo i da uspori.
Šta se događa kada se epidemija povlači, a potrošnja se oporavlja. Uzmimo da se obnovi proizvodnja trajne potrošne robe, ali bi kupci da ne čekaju već bi da odmah kupe auto i uživaju u obnovljenoj slobodi kretanja. Cene polovnih automobila trebalo bi da se povećaju. Isto i sa građevinskim materijalom i tako redom. Tako da se u vreme oporavka opet pojačava uticaj tražnje, i to vodi do ubrzanja inflacije.
Da je proizvodnja na nivou na kojem bi bila da epidemije nije ni bilo, ta bi povećana potrošnja ubrzala inflaciju trajno, usled čega bi bilo neophodno da monetarne vlasti utiču na smanjenje potrošnje povlačenjem novca na jedan ili drugi način. Moglo bi da bude potrebno i da fiskalne vlasti smanje potrošnju. Jer će inače i jedno i drugo da obavi inflacija, s tim što bi njeno suzbijanje kasnije moglo da bude praćeno većim padom privrednih aktivnosti i smanjenjem zaposlenosti.
Kada se, međutim, privreda oporavlja posle epidemije, dok je nivo dohodaka, da to tako kažem, tamo gde bi bio i da epidemije nije ni bilo jer se primanja nisu smanjivala i štedelo se, nivo proizvodnje je još uvek ispod onog koji bi bio da epidemije nije ni bilo. Drukčije rečeno, privreda je u stanju da proizvede sve što može da se kupi raspoloživim dohotkom, osim što je za to potrebno vreme. U tom međuvremenu dostupne stvari su skuplje.
Jedna posledica koja je izmakla pažnji jesu ti proizvodni lanci. Jer, dok su preduzete mere da nema nepotrebno veći broj bankrotstava dok traje epidemija i manje se proizvodi, a ista briga je posvećena i bankama, nije se uopšte vodilo računa o proizvodnim lancima, posebno onim prekograničnim. Tako da su oni proizvodno i finansijski pokidani i potrebno je vreme da se obnove ili nanovo uspostave. Tu su onda i problemi na granicama i preostali uticaj pandemije na spremnost ljudi da se vrate na posao.
Iz toga bi sledilo da bi o inflaciji trebalo brinuti kada se u potpunosti obnovi proizvodnja. Ukoliko je, recimo, to slučaj u Srbiji, onda ubrzanje inflacije može biti već sada posledica povećane potrošnje usled pre svega neodgovorne fiskalne politike. Tako da možda ima smisla vratiti se kejnzijanizmu u Srbiji, ali drugde u svetu - nismo u tom svetu.
Bonus video:
