Naređenje Vladimira Putina od 27. februara 2022. godine, kojim je rusko nuklearno naoružanje stavljeno u „specijalni režim borbene gotovosti“, vratilo je odnose SAD i Rusije na nivo hladnoratovskog konflikta, oživelo staru zapaljivu retoriku, ali i davno zaboravljeni strah od izbijanja Trećeg svetskog rata i nuklearne apokalipse.
U slučaju Putinove nuklearne pretnje svakako je reč o praktičnoj primeni teorije nuklearnog odvraćanja“ (nuclear deterrence theory), prema kojoj nuklearno oružje prvenstveno predstavlja sredstvo za odvraćanje druge države od eventualnog napada ili primoravanje na određene političke odluke. Uvođenjem ruskog strateškog nuklearnog naoružanja u „specijalni režim borbene gotovosti“, Putin je za sada očigledno veoma uspešno odvratio SAD i NATO od slanja vojnika u Ukrajinu, primorao ih da ograniče vojnu pomoć, kao i da odbace mogućnost uspostavljanja zone zabrane letova nad Ukrajinom.
U porukama predsednika Bajdena naziru se slične pretnje u slučaju ruskog napada na zemlje članice NATO pakta, iako treba naglasiti da američka administracija za sada nije odgovorila podizanjem borbene gotovosti svog strateškog nuklearnog naoružanja. Ovim je izbegnuta dalja eskalacija konflikta kroz naizmenično podizanje nivoa nuklearne pretnje koje bi lako moglo da izmakne kontroli. Ipak, zastrašujuće je što razvoj ovakvog i sličnih scenarija više ne zvuči nemoguće.
Opasnost od ograničenog nuklearnog rata
Iako nuklearni rat između SAD i Rusije ostaje u sferi naučne fantastike, budući da bi to značilo i kraj ljudske civilizacije, posledice rata u Ukrajini ipak mogu biti katastrofalne. Putinov odgovor na dosadašnje neuspehe bilo je intenziviranje operacija ruske armije i korišćenje sve razornijeg oružja, poput hipersoničnih raketa. Međutim, ukoliko ova strategija ubrzo ne postigne konkretne rezultate koji bi Putinu omogućili da započne mirovne pregovore iz snažne pozicije, upotreba taktičkog nuklearnog naoružanja ostaće jedan od njegovih poslednjih aduta, budući da eventualno prihvatanje poraza ne deluje verovatno.
Za razliku od strateškog nuklearnog oružja, poput interkontinentalnih balističkih raketa koje mogu uništiti čitave gradove, taktičko nuklearno oružje ima ograničeno dejstvo, čak nekoliko puta slabije od atomskih bombi korišćenih u bombardovanju Hirošime i Nagasakija. Prvenstvena svrha je brzo ostvarenje konkrentih vojnih ciljeva, bez izazivanja globalnog nuklearnog rata, zbog čega se i njegova potencijalna upotreba čini mnogo prihvatljivijom. Opasnost leži upravo u tome što je Putin sve bliži okolnostima u kojima bi taktičko nuklearno oružje moglo da izgleda kao najracionalnije rešenje za pat poziciju u kojoj se nalazi.
Strategije upotrebe nuklearnog oružja u SAD i Rusiji
Dodatnu opasnost predstavlja poslednja verzija ruske bezbednosne strategije iz juna 2020. godine, kojom se ističe da Rusija smatra nuklearno oružje „isključivo kao sredstvo odvraćanja“, ali i ostavlja mogućnost njegove upotrebe u slučaju napada na Rusiju i njene saveznike balističkim raketama i drugim vrstama oružja za masovno uništenje, kao i napada konvencionalnim oružjem ukoliko bi bio „ugrožen sam opstanak države.“
Upravo poslednju frazu Putin je koristio u svom govoru iz 24. februara 2022. godine kao jedan od argumenata kojim je pravdao početak invazije na Ukrajinu. Samim tim, zvanična identifikacija pretnje po opstanak Rusije nominalno daje Putinu pravo da upotrebi nuklearno oružje protiv izvora te pretnje. U slučaju ograničenog nuklearnog rata u Ukrajini, Putin bi učinio opasan presedan i doveo svet u situaciju u kojoj bi svaki naredni korak bilo koje strane predstavljao hod vezanih očiju po minskom polju.
Istorijske pouke
Najbliže ovakvom scenariju svet je bio u vreme Kubanske raketne krize 1962. godine. Ova kriza dovela je hladnoratovski sukob između SAD i SSSR-a do tačke usijanja, a čitav svet na ivicu realizacije mračnog scenarija nuklearnog rata i uništenja ljudske civilizacije. U knjizi Gambling with Armagedon, profesor Martin Sherwin naglašava da je Kubanska raketna kriza bila “najrazorniji događaj u svetskoj istoriji… koji se nekako nije dogodio”. Ovo nekako zapravo se može smatrati čistom srećom, čime Sherwin upozorava da se nuklearne pretnje ne smeju olako koristiti niti shvatiti.
Tadašnja odluka Bele kuće da američka vojska i avijacija ipak ne napadnu sovjetske raketne jedinice na Kubi i daju poslednju šansu diplomatiji, danas predstavlja istorijsku činjenicu i smatra se racionalnom odlukom kojom je izbegnut nuklearni rat. Međutim, u trenutku kada je doneta, bila je u suprotnosti sa poznatim činjenicama o rasporedu i snazi sovjetskih jedinica, ograničenim saznanjima o Hruščovljevim namerama, kao i raspoloženju većine oficira i saradnika sa kojima se predsednik Kenedi konsultovao. Drugim rečima, odluka da se ne izvrši invazija na Kubu bila je iracionalna u trenutku kada je doneta i u tom pogledu ulazi u domen čiste sreće.
Iako Kenedijeva odluka ipak predstavlja proizvod hladnokrvnog rezonovanja, ostaje realna mogućnost je manje sposobna ili smirena osoba mogla da se nađe na njegovom mestu, kao i daje neka banalna sporedna okolnost mogla da poništi efekte ispravnih odluka i dovede čitav svet do nuklearne apokalipse. Inspirisan događajima iz vremena Kubanske raketne krize, reditelj Stenli Kjubrik je u svom remek delu Dr. Strejndžlav (Dr Strangelove) na satiričan način predstavio upravo ovu poslednju mogućnost kao početak kraja ljudske civilizacije.
Već (ne)viđeno
Ratne operacije na teritoriji zemlje koja ima nuklearne elektrane predstavljaju veoma opasan presedan čije se posledice mogu naslutiti, ali se ne smeju dozvoliti. Ovi složeni industrijski objekti nisu projektovani da prežive pogodak projektilom, pre svega zbog toga što niko razuman tako nešto ne bi uradio, dok su istovremeno zavisni od stabilnog napajanja električnom energijom, što se pokazalo u slučajevima dve najveće nuklearne katastrofe, u Černobilju i Fukušimi. Uprkos svemu tome, ruska armija je zastrašujuće ležerno vodila vojne operacije na prostoru ugašene nuklearne elektrane u Černobilju i najveće evropske nuklearke u Zaporožju, gde je čak došlo do granatiranja i oštećenja pomoćnih objekata.
Iako elektrana u Černobilju više ne radi, u njoj je uskladištena velika količina isluženog goriva, uključujući i sistem zaštitne strukture nad uništenim reaktorom. Oštećenja na ovim postrojenjima neće značiti novi Černobilj, ali mogu proizvesti ozbiljnu regionalnu ekološku katastrofu. Neuporedivo opasnije je rusko zauzimanje nuklearne elektrane u Zaporožju, čije oštećenje bi moglo dovede do nuklearne katastrofe koja bi zasenila čak i černobiljsku. Iako je u Zaporožju preventivno smanjena proizvodnja električne energije, a neki od reaktora čak i ugašeni, činjenica je da osoblje elektrane radi pod velikim stresom i strahom od naoružanih ruskih vojnika koji ih nadziru, fizičke i mentalne iscrpljenosti, ratnih razaranja, i zabrinutosti za svoje najbliže. U tom smislu, dovoljno je setiti se da se černobiljska katastrofa desila u okolnostima sasvim rutinskog testa bezbednosnih sistema ove nuklearne elektrane.
I šta ćemo sad?
Upotreba nuklearnog oružja predstavlja jedan od tabua koji nije prekršen još od američkog napada atomskim bombama na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine. Dosadašnje iskustvo života u svetu do zuba naoružanih nuklearnih sila pruža nam određenu utehu da do globalnog nuklearnog rata verovatno neće doći i da alternative upotrebi nuklearnog oružja uvek postoje, čak i kada se čini da ih nema. U slučaju ruske invazije na Ukrajinu, ostaje nada da Kremlj neće preći preko crvenih linija, ali i da će zapadni političari imati svest da dovođenje Putina u bezizlaznu situaciju i stanje panike može da izazove seriju događaja koji bi mogli da izmaknu kontroli i dovedu do globalne nuklearne katastrofe.
Bonus video:
