Znano je da je aerodrom standardni početak i završetak svakog vazdušnog, posebno avionskog putovanja, moderna čekaonica, pribežište praćeno uzletalištem i sletalištem metalnih ptica. Takva luka, pored drugog, asocijacijativno je porodila mnoge knjige i filmove: sastanci i rastanci, zgusnuta zbirka priča Tonija Parsonsa - Odlasci, mnoštvo vešto opisanih ljudskih sudbina, zbivanja na londonskom aerodromu Hitrou, (s)motrenih iz prikrajka. Bezbednost, potencijalni terorizam: brojne filmske storije, primerice: Umri muški 2. Atmosfera zatvorenog, "privremenog" konačišta, gužve, pokretne trake, prtljag koji "odlazi" od nas nakon čekiranja; zatim, free shop, kafići i restorani. Nizovi i redosledi termina, saobraćaj u svim pravcima i smerovima. Ljudi, daljine, distance. Misli o poletanju i prizemljenju. Legenda o Dedalu i Ikaru - o stremljenju ka nebu, ka uspesima: padovi i naravoučenija. Težnja ka dominaciji, neodmerenost, pri čemu su ti prostori čoveku i danas najvećma nedostupni bez obzira na svu savremenu tehniku i osvajanje mrvica vasione. Zemaljski i vodeni svet naspram vazdušne mase.
Tranzit, prekraćivanje vremena na aerodromu. "lutajući" putnici i prtljag. Kašnjenja. Stepenice, nekolike stroge kontrole, tunel ka vazduhoplovu. Zauzimanje obeleženih mesta u avionu. Nestrpljenje, pojasevi, uputstva, glasovi posade. Pista, buka motora, odvajanje od tla, visina "koja raste", penjanje...Titravi vetar. Strah, neretke turbulencije. Izlazak i zalazak sunca, oblaci i ono ravno polje iznad njih, ako se ukaže naviše. Najzad, lagano jedrenje na "paperju". Nirvana ili sablasno plavetnilo danju? Noć, senke dole pod mesečinom u vedrini. Čime se sve bavimo tokom leta? Čavrljanja i nova poznatstva radi prekraćivanja vremena, hrana i piće, knjige, filmske projekcije na dužim letovima, spavanje (ko je uspe/va/). Erika Džong, knjiga Strah od letenja, zebnja uzeta u prenosnom smislu: letenje kao oslobađanje uprkos tradiciji, otporima, pa i predrasudama.
Poglavito smelo samorazotktrivanje - erotično, seksualno, ljudsko uopšte - a u vreme kada je spis nastao - u prvom redu ono žensko, nasuprot vekovnoj sputanosti, patrijarhalnosti, negovanoj nejednakosti, kao i neravopravnosti. Nebo, zemlja, more. Meditacije, svođenje računa, zaricanja.
Vele da je strah od letenja avionom iracionalan!? Pre će biti da je makar delom i suprotno: usled nekovremenog nedostatka putnikove kontrole parčeta sopstvene sudbine, odsusutvo podloge koja mu je prirodna, "drmusanja" na koje ne možeš da utičeš. Donekle nas otrežnjava činjenica da "svaka ptica povremeno sleće, a jako retko pada". (Lov pernate divljači, avionske nesreće i rakete zemlja-vazduh ne uzimam u obzir.) Čežnja za visinama, ka slobodi nebeskog prostranstva, s jedne i, s druge strane - strah od nemoći, od majušnosti i nas i sprave u kojoj jezdimo spram nedogleda vasione, bojazan od izgubljenisti u tom, za nas tuđem prostranstvu, jaka bojazan od sunovrata u prazno, od nevoljnog, tupog suočavanja sa zemljinom težom. Mestimično nailazeći očaj, kod nekih i panika zbog moguće smrti od meteoritskog stromglavljenja, od tonjenja i lomljenja na čvrstom tlu ili tragičnog udara u u vodu. "Putovanje u nebo" nije samo trasa ka uživanju, ka čarima nepoznatog. Čovek pokušava - leteći, prevaljući brzo željenu putanju - da nekako produži, bezmalo "prevari" sopstveni zemaljski hod. Nije stoga čudno teško potkrepljivo uverenje "da su pojedini narodi izabrani", nebeski, praćeno verom da se posle zemaljske, fizičke smrti, nakon našeg nestajanja duše "sele" baš na nebo, u savršenstvo beskraja, večnosti kojem/kojoj i tokom trajanja sopstvenog veka stremimo.
Želimo (i) hitrinu koju sâmi samciti nismo u stanju da postignemo, ali i otkrivanje novog, do tada nedosegnutog, neotkrivenog. I nije nimalo slučajno što se anđeli predstavljaju kao svetli, beli i krilati. Visina je presudna kako u jasnijem sagledavanju celine, tako i u vladanju onim i onima koji su relativno uzev ispod, podređeni ili doslovo potčinjeni. Po sopstvenim položajima, pozicijama, ulogama. Uostalom, "ko imalo ak' na brdu stoji više vidi no onaj pod brom" (vladika Danilo - Njegoš, Gorski vijenac). Otuda hijerarhija/jerarhija i u državi i u crkvi. Ali većinom i u životinjskom svetu. Takođe, više, izraslije biljke, stabljike dobijaju neuporedivo veću količinu svetlosti od sunca spram nižih. Za koje je nesumnjivo da je - pored vode - izvor života.
Oči uprte k nebu vape za sjajem, za svežim talasima odozgo. Koji hrane, neguju, unapređuju. Sunčani dani osetno popravljaju raspoloženje, podižu svekoliki elan. S visoka nas "gleda bog" ma kako ga shvatali. Čak i kad ga doživljavamo, "osećamo" kao nešto u nama, kada je on jedino trag, ideja "jača od same misli o njoj", odnosno magija rađanja novog bića - ili je bog, jednostavno a istovremeno suptilno - čista ljubav. Pa nas ona nežno uzvišuje, oplemenjuje, podiže. U pitanju lepota bez oslonca, našom voljom okovana slatka sloboda.
Padobranstvo, osvajanje vrhova planinarenjem, uzdignuta postolja za pobednike u sportskim takmičenjima. Čovek nije (p)tica, ali bi želeo da je i tô. Da lebdi, kruži, da se podiže i da može bezbedno sâm da sleće. Da je koliko-toliko uporediv, upodobiv njoj, ako već ne može da bude nadmoćan spram ostatka prirode.
S prethodnim u sprezi, Njegoševa Luča mikrokozma je veličanstvena oda nedosanjanim vrhovima, ali i čoveku kao "malom kosmosu". Genijalni filozofski, religijski, ujedno i umetnički spev o neuništivoj, neprolaznoj suštini čoveka, ali i o njegovim mukama, zloj kobi, ništavilu. Naspram iskre, zraka koji ga spaja s nebom, obasjavajući ga i postavljajući mu svežanj večnih pitanja. A uistinu, ipak je malo konačnih odgovora. Naročito o zagonetkama čovekovog nastanka, bivstovanja i nestanka, o svim ljudskim nesrećama, još više o nedoumicama u pogledu njegovog tvorca.
P.S. Tog nesrećnog konca maja - ispostavilo se poslednji put - strasno me je zagrlila s leđa glavom oslonjenom na moje rame, užareno me ljubeći u vrat dok me bičevi njene ugljevite, još vlažne kose od kiše - koja ju je zajedno sa mnom na aerodromu ispraćala (odbijala je ta Jadranka uporno da joj se pridružim u toj "avanturi" gotovo predvidljivog završetka) - šamaraše po licu zamagljujući mi vidik koji je već prethodno počeo da se sužava zbog nadirućeg "tečnog očnog stakla". Nedostajaše reči, narastaše pritisak u grudima. Dok mi se srce napinjalo da se odvoji od tela. I da krene s njom. Na put, u daljine bez povratka - znao sam tô onim preostalim racionalnim delićem sebe - u visine meni nedostupne, tuđe. Napuštala je ona, Jadranka i rodni kraj i zemlju, državu, kontinent - i mene. Za svagda ostavljajući svima poznati tok životnih stvari. Hrleći, verovala je, u novi početak, u izbavljenje od sveprožimajućeg zla koje ju je iznenada (?) snašlo. No, tu i takvu zdravu stvarnost nikada nažalost neće doseći. U Americi ju je čekao brat i zakazane terapije zbog opake bolesti u poodmaklom stadijumu. Avion je bio spreman za ukrcavanje, započinjaše nevreme. Oprostismo se užurbano, nervozno, s par čvrstih, nezaboravnih zagrljaja (da li čuh tada i njene tihe jecaji, neću da se sećam!), uz puste želje. S prvim munjama i gromovima, letilica se namah izgubila iz mog vidokruga već na domaku poletne staze.
Posle par sedmica stigla je turobna vest da je Jadranka preminula, tako premlada: teški i invazivni medicinski protokoli su je, onako slabu, krhku, dokusurili. Nije mi se pred svoj neumitni kraj javila, možda i nije bila u prilici, u stanju. Ni pre mi nijednom nije izričito rekla da me voli, premda sam danima, nedeljama i mesecima osećao našu međusobnu emotivnu vezu, naklonost kako se širi, uvećava. Jedva naziruća ljubav je tragičnošću okolnosti bila onemogućena u razvoju, surovo prekinuta i pre nego što je procvetala. Zatrovani bunar dubokog bola. I kako onda da posle svega verujem u večnost, u duše koje negde plutaju, visoko? Međutim, opet, teško je zemaljski tavoriti, izdrža(va)ti svakovrsne nevolje bez nade, a da budeš lišen zenica okrenutih uvis. Tajne i postoje da se njima bavimo. I da ih nikada ne saznamo, ne razotkrijemo. Te nam tako i prohuji zadati vek, pre ili kasnije. No, ne bih nipošto tvrdio da je "smrt deo života". Pre će biti da je obrnuto. A tô što se kaže da "neko živi u našim sećanjima" moglo bi da znači i da je krajičak nas zanavek minuo, bar mentalno, figurativno otišao s tim konkretnim, određenim, obožavanim licem. Pa tako ostaje varljiva kvazi uteha "druženja u smrti", ako nam već bog - bilo onaj u nama, bili onaj "spolja" - nije namenio opipljiviju, milosrdniju opciju, neku znatno zahvalniju misiju.
"Unutrašnja staloženost potiče od saznanja da nas ne uznemiravaju stvari, već naše tumačenje tih stvari". (Irvin D. Jalom, Gledanje u sunce)
Bonus video:
