Liberum veto (slobodni veto) bio je jedno od najčudnijih obeležja Poljsko-litvanske zajednice iz 17. i 18. veka. Korišćen u moćnom Sejmu, bila je to jedna vrsta pravila jednoglasnog donošenja odluka. Dozvoljavala je bilo kom od poslanika, u bilo kom trenutku, da uzvikne Sisto activitatem (latinski za za "prekini aktivnost") i tako stavi veto na bilo koji zakon, ili natera da se sednica naglo prekine.
Osnova svega bila je za to vreme prilično nova ideja da su svi plemići Komonvelta zaista jednaki i da stoga imaju jednaka prava, što znači i jednako pravo glasa u zakonodavnoj vlasti.
U današnjoj Evropi, dve političke organizacije koje dominiraju kontinentom - Evropska unija i NATO - upravo u ovom pogledu liče na Poljsko-litvanski savez. Doduše, EU jeste poslednjih decenija uspela da pomeri donošenje odluka u mnogim oblastima, s jednoglasnosti na ono što se naziva glasanjem kvalifikovanom većinom.
To podrazumeva da se zakon u Savetu može doneti ako ga podrži 55 odsto 27 država članica, a koje predstavljaju 65 odsto stanovništva.
U diskusijama o budućnosti kluba, mnogi se snažno zalažu da se takav sistem glasanja koristi u većem broju, ako ne i u svim, političkim odlukama. Isto je predloženo i NATO-u, kako bi se olakšalo i ubrzalo svakodnevno funkcionisanje vojne alijanse.
Ipak, da bi se krenulo u tom pravcu, potrebna je - jednoglasnost. I za mnoge, posebno manje zemlje, postoji manjak volje da se odreknu ove privilegije. A zašto ne bi postojao? U kojoj drugoj sferi bi primedbe malih zemalja poput Malte ili Kipra odjednom imale istu težinu kao francuske ili nemačke?
Ali nije reč samo o manjim nacijama. Mogu li ponosni, veći narodi, koji su vekovima vodili samostalnu i ponosnu spoljnu politiku, odjednom prihvatiti da njihova volja i moć na otvorenom moru i u velikim salonima budu iznenada obuzdani ili čak osujećeni? A za sve, jednoglasnost može biti najvažnije sredstvo za ucenu, da biste dobili tačno ono što želite - i na domaćem i na međunarodnom planu.
U osnovi, ovo je i najveće filozofsko pitanje i najozbiljniji narastajući bol EU i NATO-a: da li su ove organizacije samo prilično labav skup suverenih nacionalnih država ili idu ka nečemu većem i federalnijem?
U junu će ovo pitanje više puta doći u prvi plan, dok se i EU i NATO bore s pitanjem veta u ključnim oblastima spoljne politike. U NATO-u, najhitnije pitanje jeste turski veto na zahtev Finske i Švedske da se pridruže klubu. Iako je u početku nagovestila da nije imala problema s članstvom nordijskog dvojca, Ankara je blokirala proces, na veliku žalost skoro svih ostalih koji jesu želeli brzo pristupanje. Prvobitne nade u Briselu da su protokoli o pristupanju već potpisani početkom juna su propale. Radna pretpostavka trenutno je da bi se konačan potpis mogao staviti na samitu NATO-a u Madridu krajem meseca. Ali čak i ovo može delovati optimistično.
Turska nastavlja da igra tvrdoglavo, pokušavajući da izvuče što je moguće više ustupaka od Stokholma, Helsinkija i drugih. Tu spada i ukidanje embarga na oružje, potencijalno izručenje Kurda koje Ankara doživljava kao teroriste, a možda čak i američke borbene avione upakovane kao poklon.
Ovaj stav takođe je podstakao hrvatskog predsednika Zorana Milanovića da se poigra s potencijalnim vetom, ukoliko se ne donesu promene u izbornom zakonu Bosne i Hercegovine koje bi favorizovale hrvatsku manjinu u toj zemlji.
Unutar EU, prelomni razgovori o nekoliko pitanja, planirani za jun, biće još intenzivniji. Savršena studija slučaja je, naravno, sveže dogovoreni paket sankcija Rusiji za koji je državama članicama trebalo više od mesec dana da se sastanu - uglavnom zahvaljujući brojnim pretnjama vetom.
Većina medijskog fokusa s pravom je bila na Mađarskoj, kako je Budimpešta pretila da bi sve mogla izbaciti iz koloseka, ako ne dobije ono što želi. I to je lepo nagrađeno. Ruski patrijarh Kiril nije na crnoj listi, ruska nafta nastaviće da teče u Mađarsku cevovodima bez konkretnog perioda zastoja, a zemlja može da dobije i hitnu rusku naftu iz mora, onu koja će inače biti zabranjena u Uniji.
Naravno, među ostalim državama članicama EU bila je napetosti u vezi s planom igre Mađarske, ali male su kazne koje bi se mogle izreći. Krajnji način bi bio da se Budimpešti oduzme pravo glasa u savetu, ali to zahteva - da, jednoglasnost - između ostalih 26 članica. Još uvek je teško videti da Poljska, uprkos frustraciji zbog ponašanja bivšeg saveznika, pritisne to dugme u bilo kom trenutku uskoro.
Pa ipak, Mađarska se izvlači jer i drugi prave izuzeća. Samo u ovom paketu sankcija, mnogima je laknulo što označavanje mešane ruske nafte nije jasnije. Bugarska je tako odustala od zabrane morske nafte, Hrvatska za vakuumsko gasno ulje, Češka i dalje može da preprodaje rafinisanu rusku naftu, a Kipar je uspeo da poništi predlog kojim se ruskim građanima zabranjuje da kupuju imovinu.
Sve kaznene mere EU protiv Rusije od izbijanja rata u Ukrajini sadrže ove vrste rupa, nakon što su glavni gradovi zapretili da će prekinuti čitavu akciju.
Daleko od toga da će EU završiti posao ovog meseca. Da li će Ukrajina dobiti status kandidata za članstvo u EU, na kraju će zavisiti od toga da li će svih 27 članica biti uključene kada se bude razgovaralo o tome na samitu EU kasnije ovog meseca - a to će biti težak zadatak. Na istom samitu, Albanija i Severna Makedonija videće da li se bugarski veto na otvaranje pregovora o pridruživanju EU može ukinuti. Čak i ovde šanse ne izgledaju previše ohrabrujuće.
To nas vraća u prošla vremena. Mnogi istoričari primetili su da je liberum veto doprineo slabljenju Poljsko-litvanske zajednice. Pogotovo imajući u vidu strane sile, optužene da su podmićivale članove Sejma, da iskoriste veto i parališu postupke. Na kraju, to je rezultiralo uništenjem čitavog Komonvelta i njegovom podelom od strane jačih i centralizovanijih sila u Evropi krajem 18. veka.
Jedno od nasleđa ovog perioda je upotreba izraza "poljski parlament". U pojedinim evropskim jezicima to je sinonima za stanje haosa, nereda i opšte neodlučnosti. Drugim rečima, ovde postoji mnogo istorijskih paralela na koje bi Brisel mogao obratiti pažnju.
Bonus video:
