Bezbroj puta smo dosad pročitali ili čuli da Crna Gora mora da napravi veliki napredak u ispunjavanju uslova i merila iz poglavlja 23 i 24 (pravosuđe, temeljna prava, pravda, sloboda i bezbednost) a da su reforme i efikasno tužilaštvo i sudstvo, striktna podela i nezavisnost tri grane vlasti conditio sine qua non za ulazak u EU.
Pošto se radi o frazama koje su za veliki broj građana apstraktne, a zbog njihove inflacione upotrebe u međuvremenu su postale banalne i izlizane, pokušaćemo da na komparativnim primerima u državama članicama EU sa funkcionalnom demokratijom i pravnom državom konkretno ukažemo šta se od Podgorice očekuje da bi bila primljena u EU.
* * *
Kao referentni period uzećemo vremenski raspon od raskida Mila Đukanovića sa Momirom Bulatovićem do danas. Dakle, u proteklih 25 godina tokom kojih je u Crnoj Gori uz Svetozara Marovića osuđeno tek nekoliko lokalnih funkcionera, jedan nemački predsednik je primoran da podnese ostavku jer je zloupotrebio svoj položaj za dobijanje pozajmice pod povlašćenim uslovima, ujedinitelj Nemačke je izbačen iz politike zbog korupcije i nezakonitog finansiranja svoje stranke, dvoje ministara je moralo da napusti politiku jer se otkrilo da su prepisali delove svojih doktorskih disertacija.
U Francuskoj su dva bivša predsednika pravosnažno osuđena zbog zloupotrebe položaja, korupcije i nezakonitog finansiranja. U Italiji je pravosnažno osuđen jedan premijer a jedan od očeva Prve republike se spasao izvršne presude u poslednjem momentu zahvaljujući zastarevanju krivičnog dela, dok je nekoliko dugogodišnjih predsednika pokrajina završilo sa lisicama na rukama i pravosnažnim presudama za zloupotrebu položaja, proneveru, nezakonito stečenu dobit, trgovinu uticajem i spoljnu saradnju sa mafijom.
U Španiji je kralj morao da abdicira zbog korupcionaških skandala, njegov zet je završio u zatvoru zbog pronevere i korupcije, a ćerka je ostala bez plemićke titule i izbačena je sa liste naslednika. Nekoliko desetina ministara je procesuirano za brojna krivična dela, a jedna vlada je pala zbog skandala oko nezakonitog finansiranja vladajuće partije sve sa pratećim krivičnim delima korupcije, pronevere i zloupotrebe službenog položaja.
U Austriji je izvršna presuda zadesila jednog bivšeg vicekancelara a jedan kancelar je morao da siđe s vlasti zbog zloupotrebe položaja s ciljem da utiče na uređivačku politiku i rezultate ispitivanja javnog mnjenja.
Krenimo redom.
Njemačka
Helmutu Kolu nije pomogla titula ujedinitelja Nemačke kada je eksplodirao skandal nelegalnog finansiranja Hrišćanske demokratske unije i serija korupcionaških afera u kojima je bivši kancelar trgovao svojim političkim uticajem favorizujući poslovni uspon svojih prijatelja. Kol je uspešno izbegao procese i pravosnažne presude, ali je platio cenu prevremenim političkim penzionisanjem. Nekadašnji lider demohrišćana je imao nameru da ostane u politici barem koliko i Konrad Adenauer, a bio je prisiljen da siđe s glavne pozornice na pragu svojih sedamdeset godina.
Kristijan Vulf je podneo ostavku na funkciju predsednika Savezne Republike i nestao iz javnog života jer se otkrilo da je dobio pozajmicu od 500.000 evra po povlašćenim uslovima od svog prijatelja Egona Gerkensa u zamenu za par usluga. Vulf verovatno ne bi morao da napusti funkciju da nije pokušao da spreči objavljivanje priče u Bildu vršeći pritisak na glavnog i odgovornog urednika. Kasnije je isplivalo da je Vulf kao predsednik landa Donje Saksonije omogućio svojim prijateljima da steknu milionske profite ili da povuku novac iz pokrajinskih fondova za koje nisu imali neophodne rekvizite. Nije pravosnažno osuđen, ali je završio u političkoj penziji sa 53 godine.
Bivši ministar odbrane Karl-Teodor zu Gutenberg je pre desetak godina bio najperspektivniji političar u Nemačkoj. Predviđala mu se blistava karijera i verovatno bi danas bio u fotelji kancelara, kao predodređeni naslednik Angele Merkel, da nije izronilo na površinu da je njegova doktorska teza čist plagijat. Slična sudbina je zadesila i ministarku za porodicu u poslednjoj vladi Angele Merke, Francisku Gifaj, koja je takođe prepisala delove disertacije.
Francuska
Žak Širak je ušao u istoriju kao prvi francuski predsednik koji je pravosnažno osuđen za seriju krivičnih dela koje je počinio dok je obavljao dužnost gradonačelnika Pariza. Zahvaljujući Širaku, nekoliko desetina partijskih funkcionera njegove Unije za narodni pokret (UMP) je primljeno za stalno na izmišljena radna mesta u gradskoj upravi. Drugim rečima, radili su za svoju partiju a dobijali platu od grada Pariza. Širak je zbog zloupotrebe položaja, realizacije privatnog interesa kroz donošenje službenih akata, nenamensko trošenje javnog novca i trgovinu uticajem osuđen na dve godine zatvora, naravno uslovno, imajući u vidu njegove godine, zdravstveno stanje (patio je od Alchajmera) i činjenicu da nije bio prethodno osuđivan.
Nikola Sarkozi ima već dve presude, trenutno izdržava kaznu sa elektronskom nanogicom, i njegove nevolje sa sudovima nisu još završene. Bivši francuski predsednik je osuđen prvo na tri godine zatvora zbog korupcije i trgovine uticajem, a zatim na godinu dana zbog nelegalnog finansiranja predsedničke izborne kampanje 2012. godine, čuvena afera Bigmalion. Sarkozi je procesuiran i zbog pokušaja korupcije sudije Kasacionog suda Žilbera Azibera, kao i zbog nelegalnog primanja novca od pokojnog libijskog diktatora Moamera el Gadafija.
Kroz rešeto francuskog pravosuđa su prošli i bivši premijeri Alen Žipe i Dominik de Vilepen. Žipe je pravosnažno osuđen zbog zloupotrebe položaja i protivzakonitog trošenja javnog novca na 14 mjeseci uslovnog zatvora i gubitak prava na vršenje javnih funkcija na godinu dana. De Vilepen je potrošio ogromne sume novca na advokate da bi se spasao zatvora u aferi “Clearstream 2”, na kraju je morao da proda i svoju skupocenu kolekciju suvenira iz Napoleonovog doba. Uspeo je da izbegne zatvorsku kaznu i u korupcionaškoj aferi “Relais & Chateaux” sa izdavanjem lažnih računa u visini od 1.600.000 evra, ali je njegov najbolji prijatelj Reži Bulo osuđen na pet godina.
Italija
Protiv Silvija Berluskonija se vodilo preko sto krivičnih procesa, neki su još uvek u toku, od zloupotrebe položaja, trgovine uticajem, spoljne saradnje sa mafijom, lažnog svedočenja, korupcije, potkupljivanja tužilaca i sudija, utaje poreza i serije drugih krivičnih dela. Berluskoni se provukao samo sa jednom uslovnom presudom i gubitkom prava da bude biran na javne funkcije u trajanju na pet godina.
Sedmostruki premijer Italije Đulio Andreoti je izbegao da završi svoju dugovečnu i uspešnu političku karijeru kao presuđeni spoljni saradnik mafije. U minut do dvanaest ga je spasio pravni institut zastarevanja krivičnog dela, ali zbog svojih veza sa Koza nostrom i zbog drugih marifetluka Andreoti nije uspeo da realizuje svoj životni san da postane predsednik Republike Italije.
Berluskoni je svoju kaznu izdržao u svojoj vili, u režimu kućnog pritvora, ali je zato njegov najbliži saradnik i jedan od tri najbolja prijatelja, Marčelo Del’Utri, završio u zatvoru jer je pravosnažno osuđen za spoljnu saradnju sa mafijaškim organizacijama i za bespavnu gradnju.
Neslavno su se završile i karijere “dužda našeg doba” u Veneciji, Đankarla Galana, koji je dve decenije drmao “Presvetlom”, kao predsednik pokrajine Veneto. Zbog zloupotrebe položaja i korupcije odležao je gotovo tri godine zatvora i morao je da vrati državi tri miliona evra. Još gore je prošao Roberto Formigoni koji je takođe gotovo dvadeset godina vodio najbogatiju i najmoćniju pokrajinu u Italiji, Lombardiju. Protiv Formigonija je vođeno na desetine istraga i procesa, uglavnom zbog korupcije, zloupotrebe položaja i trgovine uticajem, neki su još uvek u toku a u međuvremenu je pravosnažno osuđen na pet godina i deset meseci zatvora. Bivši predsednik pokrajine Sicilija Salvatore Kufaro je odležao svih sedam godina zatvora zbog krivičnog dela saradnje sa Koza nostrom.
Španija
U Španiji je čak 11 ministara iz vlada Hoze Marije Aznara s početka ovog veka osuđeno ili procesuirano zbog pranja novca, utaje poreza i pronevera, a i sam Aznar je bio pod istragom zbog činjenice da je od Narodne partije dobio na ime nadoknade troškova blizu 800.000 evra.
Aznarov naslednik na čelu španskih narodnjaka, Marijano Rahoj, primoran je da podnese ostavku zbog afere “Gurtel” iza koje se krio čitav sistem veza između španskih preduzetnika i funkcionera Narodne partije koji je omogućavao biznismena privilegovan položaj u dobijanju tendera, nabavki i javnih radova, a partiji i funkcionerima nelegalno finansiranje i nezakonito stečen novac. Preko 200 funkcionera narodnjaka na državnom i lokalnom nivou je optuženo za pranje novca, proneveru, korupciju i nelegalno finansiranje i dobar deo njih je osuđen.
Bivši španski kralj Huan Karlos je pošteđen poniženja da završi svoje dane u zatvoru zbog utaje poreza, trgovine uticajem i korupcije, ali je morao da se odrekne kraljevske titule do koje mu je stalo jednako koliko i Elizabeti II. Međutim, ako je imunitet spasao Huana Karlosa da ne završi na robiji, nije supruga njegove ćerke Kristine, Injakija Urdangarina. Zet Huana Karlosa je osuđen na pet godina i deset meseci zbog pronevere novca, pranja prljavog novca i korupcije.
Austrija
Političke karijere dvojice prinčeva austrijske ekstremne i umerene desnice Hajnca-Kristijana Štrahea i Sebastijana Kurca naglo su prekinute, zajedničkim delovanjem istraživačkih novinara i pravosudnih organa koji su izneli na videlo zloupotrebe položaja i trgovinu uticajem u različitim slučajevima bivšeg vicekancelara i kancelara. Osim što su obojica primorani da napuste političku pozornicu, Štrah je u međuvremenu i osuđen na 15 meseci uslovne kazne zatvora zbog korupcije.
* * *
Sve prethodno rečeno je samo delić posla koji su obavili pravosudni organi i istraživački novinari u pomenutih pet članica EU: oni slikovito, bolje nego bilo šta drugo, ukazuju šta Crna Gora mora da uradi ako zaista hoće da postane deo evropske porodice pravnih i slobodnih država.
Uzaludno je pozivati se na primere istočnoevropskih zemalja - ne računajući Hrvatsku koja je morala da “sredi” svog bivšeg premijera Ivu Sanadera pre nego što je zakoračila u EU - to što su se Bugarska, Rumunija, Poljska, Mađarska, Slovačka i druge zemlje iz proširenja 2004. godine prošvercovale u EU nije olakšavajuća već otežavajuća okolnost za Crnu Goru i druge zapadnobalkanske zemlje na putu za EU.
I na kraju, ne treba se zavaravati da će se vrata EU otvoriti dok se ona ne bude reformisala a konsenzusni sistem odlučivanja zamenjen većinskim. Međutim, ako Crna Gora uradi sve što treba, biće toliko dobro živeti u njoj da članstvo u EU neće biti nagrada već pravo.
Bonus video:
