Nemački pesnik Hans Magnus Encensberger nazvao ga je „herojem povlačenja“. Ali da li povlačenje proizvodi heroje? Izgubljen čovek progonjen smrću voljene žene i rastrzan osećajem krivice i besa zbog tragične smrti svoje voljene zemlje. Tako je Mihail Gorbačov, prvi i poslednji predsednik Sovjetskog Saveza, slikovito prikazan u dokumentarnom filmu Vitalija Manskog Gorbačov. Nebo. Takvo je bilo i moje iskustvo kada sam ga pre nekoliko godina posetio u praznim kancelarijama njegove fondacije. Zauvek će mi ostati taj snažan, potresan utisak o Mihailu Sergejeviču, koji je preminuo prošle nedelje u 91. godini.
Pamtim još dva Gorbačova. Prvog sam video na televiziji u rodnoj Bugarskoj 1985. Imao sam 20 godina, studirao sam filozofiju na sofijskom univerzitetu i Gorbačov je upravo bio izabran za generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Njegov dolazak na vlast bio je iznenadan kao sneg u julu. Sama činjenica da je sovjetska nomenklatura izabrala nekoga ko je mlađi od 70 godina i ume da završi rečenicu bila je čudo. Još je neverovatniji bio osećaj otvaranja - zarazan osećaj da je nešto što je juče bilo nemoguće danas moguće, a da bi se još više toga moglo dogoditi sutra.
Oslobodio nas je psihološkog ambisa zebnje od sutrašnjice. Čitavo moje političko sazrevanje odvijalo se u senci ovog fenomena Gorbačova. Nije nas oslobodio, ali nam je dao priliku da okusimo slobodu. Zainteresovao je svet da nauči ruski i zamisli drugačiju Rusiju. Politikolozi su ispisali nebrojene tomove knjiga secirajući šta je to što čini otvorena, a šta zatvorena društva. Daleko manje se piše o upadljivoj razlici između odrastanja u društvu koje se otvara i odrastanja u društvu u kome je vazduh zasićen strahom i stagnacijom. Taj Gorbačov nije bio heroj povlačenja već anđeo otvaranja.
I drugog Gorbačova se dobro sećam. Bio je avgust 1991. i reakcionarni puč protiv njega je bio upravo ugušen. Međutim, osim pučista bio je poražen i on sam. Postao je čovek koji nije uspeo da spase socijalizam, ali je uspeo da uništi svoju zemlju. Bio je slomljen, ljut i ogorčen. Moglo se osećati sažaljenje prema njemu, ali mu se više nije moglo diviti. Bio je gubitnik bez razloga.
Mnogima sa zapada je teško shvatljivo da je čovek koji je srušio sovjetski komunizam bio jedan od retkih pravih marksista u sovjetskom rukovodstvu. „Još uvek vidim Lenjina kao našeg boga“, priznaje Gorbačov u filmu Manskog. Upravo ta odanost marksizmu objašnjava toliko toga o vremenu vlasti poslednjeg sovjetskog lidera. Njegovo čvrsto uverenje u privlačnost socijalizma spasilo je svet od sovjetske verzije Tjenanmena.
Krajem 1980-ih, ni sovjetske ni kineske elite više nisu gledale na budućnost kao na produženu borbu za izgradnju komunističkog društva. Ali su imale različite stavove o ulozi komunističke partije i ulozi nasilja. Gorbačov je propast komunizma povezao sa neuspehom partije da ispuni nadahnuta obećanja marksizma i verovao je da bi socijalizam bio moralno diskreditovan ako bi vojska pucala na sopstveni narod.
Kineski lideri su na krizu komunizma gledali iz drugačije perspektive. Skeptični prema centralnim načelima marksizma, ostali su impresionirani sposobnošću komunističke partije da vrši vlast, da organizuje društvo oko zajedničkih dugoročnih ciljeva i brani teritorijalni integritet države. Gorbačov je verovao da je komunizam propao jer nije uspeo da izgradi socijalističko društvo. Za kinesko rukovodstvo, komunizam je uspeo jer je partija uspela, uprkos zastrašujućim prilikama, da ujedini državu i društvo, a da istovremeno zadrži svoj monopol na vlast.
Ne treba da nas čudi to što je, prema tvrdnjama najmlađeg sina Denga Sjaopinga, Džifanga, Deng smatrao Gorbačova „idiotom“. Vladimir Putin razmišlja kao Deng i zato je bio suviše zauzet da bi prisustvovao sahrani poslednjeg sovjetskog lidera. Po mišljenju Gorbačova, liberalni poredak zapada bio je najbolja šansa da Sovjetski Savez preživi, posebno u trenutku grozničave nacionalističke mobilizacije. On je želeo da se pridruži zapadu i želeo je da zapad spase njegovu zemlju. To se nije desilo. Osećao se izdanim; možda ga je izdao zapad, ili prirodna potreba ljudi za nezavisnošću i slobodom, a možda i sama istorija.
U dokumentarcu Manskog, Gorbačov kaže da će ga sledeća generacija u Rusiji ceniti drugačije od današnje, prikovane za ekrane sa Putinom na njima. Da li je to samoobmana istorijskog gubitnika ili proročki uvid „heroja povlačenja“? Pre godinu dana, moj ruski kolega, profesor na jednom od najboljih moskovskih univerziteta, rekao mi je da je iznenađen koliko njegovi studenti drugačije doživljavaju poslednjeg sovjetskog lidera u odnosu na generaciju svojih roditelja. „Ne krive ga za kolaps imperije“, rekao mi je, „jer Sovjetski Savez nije bio njihova zemlja. Naprotiv, dive se njegovoj hrabrosti da se suprotstavi sistemu i dostojanstvu mirnog odlaska sa vlasti“.
Neki od tih studenata su danas na prvoj liniji fronta. Kako će se posle ratnog iskustva sećati poslednjeg sovjetskog lidera? Da li je za njih pravi vođa onaj koji započne rat ili onaj koji ima hrabrosti da okonča besmisleni rat?
Otkako sam saznao za smrt Gorbačova opseda me pitanje da li su za merenje značaja političkih lidera rečnici korisniji od istorijskih knjiga i istraživanja javnog mnjenja. Zbog Gorbačova smo zapamtili dve ruske reči - perestrojka i glasnost. Ušle su u sve evropske jezike i pišu se isto kako se izgovaraju na ruskom. Od Vladimira Putina smo naučili samo jednu reč - siloviki.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
