I to je gotovo - šetnja u okviru Evroprajda prošla je bez većih incidenata. Doduše, skraćenom i promenjenom rutom, uz oko pet hiljada policajaca, i sukobe na marginama, povređene i pohapšene.
I to sve u društvenoj atmosferi koju odlikuju odbijanje LGBT zajednice ili, u najboljem slučaju, ravnodušnost prema njoj. Ali, parada se ipak odigrala, što do poslednjeg trenutka nije bilo izvesno.
Nedeljama je to bila glavna tema o kojoj se diskutovalo u medijima, gde su reč dobijali i najbizarniji protivnici „pederbala“. U toj šarenoj ekipi skupile su se desničarske opozicione partije, ekstremisti, huligani, tvrdo krilo crkve, i jedan raspop koji je protiv svih njih i protiv parade.
Njihov zajednički imenitelj bio je stav da prajd podriva temelje srpske tradicije i porodice, i da će se protiv nje braniti - pominjali su se oružje i potoci krvi na ulicama, ako treba.
Organizatori su prkosno ponavljali da će parade biti i o tome su do zadnjeg trena pregovarali sa državom. Od početka je stvar najavljena više kao „šetnja“ nego kao pravi protest.
A država? U oprobanom maniru se autokratski vođa Aleksandar Vučić javljao za reč protivrečeći sam sebi, ili je pak slao posilne da izjave ovo ili ono. Čas se govorilo da je parada „otkazana“, pa „zabranjena“, čas da su organizatori „zamoljeni“ da ne šetaju, ali da niko ne može da im zabrani da šetaju.
Umešali su se i zapadni političari, najavljujući da će lično doći na paradu, ambasadori su upozoravali na demokratske principe i ljudska prava. Vrlo su, rekli su, zabrinuti za evropsku budućnost Srbije.
Sada su, kao u Zemlji čuda, svi nekako ispali pobednici.
LGBT zajednica je dobila šetnju i talas međunarodne solidarnosti. Desničari i crkva su signalizirali da moraju da budu u svakoj čorbi mirođija, i da su u stanju da mobilišu pristalice kad treba. A zapadni političari mogu da veruju kako su veoma uticajni.
Vučić je pak pokazao da može da sačuva javni red i da se - kao plemeniti državnik - najpre stara o državi, društvenom miru, te jedinstvu i napretku nacije. Poruka je da samo on tako nešto može da obezbedi, jer on je gravitaciona tačka „pristojne Srbije“ koju tobože ugrožavaju ekstremisti „sa obe strane“.
Njegova poruka za domaću javnost glasi: stabilnost i država, to sam ja. Za mnoge u Srbiji je to ključna poruka.
Poruka ka spolja: samo sa mnom možete da pregovarate jer samo ja mogu da obezbedim stabilnost Srbije i regiona. A Zapad se ničega više ne plaši nego novih tenzija ili, daleko bilo, oružanih konflikata.
Usput je Vučić poručio i da ima važnija posla od marginalnih pitanja kakva je jedna LGBT parada ili neka „litija“. U petak je primio mađarskog premijera i „prijatelja“ Viktora Orbana i odlikovao ga. Onda je odjezdio ka Njujorku na Generalnu skupštinu UN. Vučić neumorno radi za dobrobit srpskog naroda.
Opet mu je upalilo. Jedan od principa njegove politike jeste da održava stanje neprekidne uzbuđenosti. Stvar mu olakšava kontrola pretežnog broja medija. Mnogo pre Trampa, i baš kao njegov drugar Orban, Vučić je ustanovio stalno hiperventiliranje kao modus politike. Krize su neprestane, pretnje vrebaju sa svih strana, ali samo on može da protera srpski brod do svetle budućnosti.
Da li su, dakle, ovakvim održavanjem parade na Evroprajdu stvarno svi pobedili? Malo jesu. A malo više je, kao i u svemu u Srbiji, pobedio Aleksandar Vučić. Ostali su u sporednim ulogama. Mogu i oni pomalo da pobede, pre nego što nestanu sa scene dok glavni protagonista bere lovorike.
Bonus video:
