Građanski pokret URA je srušio tri političko-svetonazorna monopola, na kojima je počivala vlast DPS-a i njenog vođe Mila Đukanovića, zbog čega je postao glavna meta napada u domaćoj javnosti i pokušaja delegitimizacije i kleveta u međunarodnim krugovima. Svojim postojanjem i delovanjem URA je demontirala evropska Potemkinova sela koje su DPS i njegovi pomagači decenijama konstruisali ili održavali na nogama u Briselu i Vašingtonu, sakrivajući iza visokoparne priče o evroatlantskom opredeljenju veze sa organizovanim kriminalom, korupciju, nepotizam, zloupotrebe položaja, stavljanje pod jaram pravosudnog sistema kao i pretvaranje bezbednosnih službi, policije i vojske u partijske ćelije u službi privatnih interesa lokalnih moćnika.
Prvi i najvažniji monopol se odnosio na gotovo ekskluzivan odnos sa partnerima u EU, NATO i SAD, pošto su DPS i njegovi sateliti uključujući i (ne)vladine organizacije bili jedini sagovornici iz Crne Gore. Drugi monopol je bio vezana za narativ o multietničkom konceptu stranke i društva jer su samo DPS i prirodni saveznici, kako bi ih nazvao Milo Đukanović, bili vlasnici tapije na višenacionalnu strukturu i biračko telo. Treći monopolski pristup se koncentrisao na (zlo)upotrebu prideva “građanski” i u manjoj meri “sekularni” kao kontrateža strankama koje su predstavljale sebe kao branioce prava pravoslavnih građana i Srba u Crnoj Gori.
Lideri, uslovno rečeno, prosrpskih partija su poput japanskih vojnika na ostrvima u Pacifiku posle Drugog svetskog rata odbijali da prihvate geopolitičku realnost izbegavajući ili odbijajući da otvore kanale direktne komunikacije sa evropskim partnerima dajući tako ogromnu stratešku prednost i legitimaciju Milu Đukanoviću i njegovom režimu. GP URA je razbio tu šemu po kojoj su DPS i njegovi privesci a priori “proevropski” a opozicija “prosrbijanska”, “proruska” ili “anti-NATO” i samim tim neadekvatna da vodi državu.
Tek sa angažmanom članova i simpatizera GP URA, kao i dela nevladinih organizacija koje nisu pod kontrolom Đukanovića ili njemu bliskih ljudi, iskorišćeni su kontakti u prestonicama na Starom kontinentu i Vašingtonu da bi evropski i američki partneri dobili drugu, a neki bi rekli, i realnu sliku o Crnoj Gori i njenoj prethodnoj vlasti. I što je najvažnije ideju da Crna Gora neće ni propasti, ni nestati a ni promeniti svoj evroatlantski kurs i demokratsko opredeljenje bez Đukanovića i DPS-a a da istovremeno ima kapacitet da se oslobodi hobotnice organizovanog kriminala, korupcije, nepotizma i zloupotrebe položaja i državnih resursa.
Dritan Abazović se posebno našao na udaru propagandne mašinerije predsednika Đukanovića koja se na zaustavlja samo u Crnoj Gori već ima svoje ispostave u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, zbog toga što je razbio privid o multietničkom karakteru DPS-a i njegove vladavine i što nije mogao da se ukalupi u dobro naučene stereotipe. Ni po nacionalnoj, ni po svetonazornoj a ni po biografskoj osnovi. Toj regionalnoj interesnoj formaciji, čiji je zajednički imenitelj animozitet prema Srbima, je strašno zasmetala mogućnost da se pokaže da u Crnoj Gori postoje političari koji se ne uklapaju u predrasude koje oni šire godinama i da mogu da sarađuju sa drugima na dobrobit svih u Crnoj Gori, bez obzira da li su Crnogorci, Srbi, Albanci, Bošnjaci, Hrvati…
Takođe, doveden je u pitanje i aksiom da samo DPS može da okupi oko sebe pripadnike drugih naroda, pre svega Bošnjake i Albance, dok je sa druge strane isplivao rašireni klijentelizam u delu bošnjačkog i albanskog nacionalnog korpusa koji glasa za DPS i satelitske stranke iz vrlo pragmatičnih razloga a sve pod plaštom odbrane od “srpskog sveta” koji postoji samo u glavama srpskih zadrtih nacionalista i srbofoba.
Koliko je URA dovela u pitanje uvrežena mišljenja o multietničkom kapacitetu nekadašnjih režimskih stranaka svedoče klevete na njen račun da su sluge “velikosprskog” nacionalizma i “ruskog imperijalizma”. Ti pokušaji diskvalifikacije samo pokazuju srbofobiju tih krugova koja nije bazirana samo na nepočinstvima i brojnim zločinima režima Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, kao i igrokazima Vučića, Vulina i Dodika, što bi bilo legitimno i razumljivo, već ide mnogo dublje i mnogo šire.
Posebna priča je građanski koncept države koji je, bez sumnje, najbolji od svih mogućih. Problem je što su u Crnoj Gori pod Đukanovićevim žezlom oni koji nisu bili građani po meri i milosti vladajućih struktura postali građani drugog reda. Pod krinkom građanske države trećina građana je bila etiketirana samo zato što su hteli da uživaju svoja osnovna građanska prava.
Najbolji primer je nevladina organizacija, pripadnica pomenute grupacije, koja je otišla toliko daleko da je sprovela ispitivanje javnog mnjenja da prikaže kako je jedan narod retrogradan, rusofilan, neobrazovan, antizapadno raspoložen i protivnik napretka Crne Gore. Ta ista nevladina organizacije se zalaže, i tu je apsolutno u pravu, za popis bez nacionalnog izjašnjavanja, ali pokazuje svoje pravo lice i lice svojih rukovodilaca i nalogodavaca kada sprovodi nacionalno motivisane ankete u državi koja je po svom Ustavu građanska.
Na drugoj strani, GP URA je demonstrirao i kroz svoju stranačku politiku i kroz delovanje u institucijama i Vladi kako bi trebalo da izgleda jedna građanska stranka. Da se razumemo, ni URA nije bezgrešna a još manje savršena, ali je svakako jedna od retkih političkih formacija koja može da nosi odrednice građanska, multietnička i što je još važnije pluralistička politička formacija.
Ideatori politike DPS-ovog režima su u stvaranju i cementiranju tri monopola imali i veliku logističku i tzv. know how podršku od dela lokalnih i regionalnih nevladinih organizacija, intelektualnih ili pseudo-intelektualnih krugova u Crnoj Gori i regionu. Posebno je zabrinjavajuća činjenica da su pojedini crnogorski ambasadori i diplomate na službi u inostranstvu opredelili da zastupaju i propagiraju stranačke stavove DPS i SDP-a čiji je cilj bio, prvenstveno, diskreditacija premijera Dritana Abazovića.
Predstavnici pojedinih nevladinih organizacija i diplomate su u Briselu ali i na drugim adresama pokušavali da ubede svoje sagovornike da će potpisivanje Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom izazvati velike nemire i proteste u Crnoj Gori, kada se to nije dogodilo širili su priču o tome kako je taj potez Vlade zaustavio evropske integracije Crne Gore a zatim da je izazvao velike tenzije u društvu.
Đukanovićevi pretorijanci u diplomatskoj i drugim službama kao i u pojedinim nevladinim organizacijama su iskoristili rusku agresiju na Ukrajinu, rusofilstvo pojedinih crnogorskih partija i SPC da uvere svoje sagovornike u EU i SAD da Crnoj Gori preti “ruski” prevrat. Istina, u dva narativa je postojala jedna razlika: prvi su predstavljali Abazovića i URA kao sluge Vučića i Putina, a drugi su ga predstavljali, da bi bili uverljiviji, kao korisnog idiota koji ne shvata razmere igre i da je posao premijera preveliki zalogaj za njegove limitirane kapacitete.
U pomoć Đukanoviću su priskočili i pojedini funkcioneri iz EU i poslanici u Evropskom parlamentu koji su svoje lične stavove namerno ostavljali da budu interpretirani kao stavovi EU. Ovde su dve stvari važne, poslanici u EP govore samo u svoje ime. Sve što nije deo usvojenih rezolucija, deklaracija, izveštaja ili odluka izglasanih u Evropskom parlamentu, nije i ne može da bude predstavljano kao stav EP. Što se tiče funkcionera EU koji se bave Zapadnim Balkanom, oni koji su zaista uticajni ne govore gotovo nikada za medije, a koliko je Miroslav Lajčak uticajan i bitan govori činjenica da su sve najvažnije pa i one manje važne članice EU imenovale svoje “specijalce” za Zapadni Balkan.
Bonus video:
