Da je hteo da igra na kartu populizma i zanemari pravila igre, mogao je pre 12 godina lako sebi da obezbedi treći uzastopni mandat na čelu Brazila kao što su to uradili njegovi levičarski drugari iz regiona. Pre nego što su im istekli zakonski mandati, Hugo Chavez i Evo Morales su na referendumima u Venecueli i Boliviji dobili podršku za nastavak puta u socijalizam za 21. vek.
Luiz Inacio Lula da Silva nije na tako nešto ni pomišljao. Iako su ga mnogi nagovarali da obnovi mandat, iako je posle osam godina na čelu države uživao ogromnu (gotovo 90 odsto) podršku svojih sunarodnika, iako je važio za uspešnog političara koji je reputaciju svoje zemlje na međunarodnom planu uzdigao u sam vrh, Lula je odlučio da umesto sebe, podrži svoju saborkinju iz Radničke partije, Dilmu Rousseff, koja je na demokratskim izborima postala prva žena na čelu Brazila.
Upravo ta retka kombinacija ubeđenog levičara istovremeno privrženog demokratskim procedurama i pravilima, čini novog predsednika Brazila opasnim po status privilegovanih slojeva društva. Elita ne može da ga diskvalifikuje kao autoritarnog vođu. Lula nije bio prevratnik, a ipak je uspeo da sprovede duboke promene u zemlji.
U prva dva mandata, kada su vlade sastavljene od članova Radničke partije, Lula je ispunio obećanje i sproveo mere za prevazilaženje siromaštva i gladi. Računa se da je za njegova dva mandata oko 30 miliona gladnih i golih moglo da priušti tri obroka dnevno, dok su malo bolje stojeći uspeli da izgrade krov nad glavom i da kupe kućne aparate, čak i da otputuju na kraći odmor. Bio je to, po oceni merodavnih instituta, jedan od najbržih i najmasovnijih procesa izlaska iz siromaštva u svetskoj istoriji.
Sirotinja zna da je Lula uvijek njihov
Šta to zapravo znači? U zvaničnim statistikama postoji pet klasnih kategorija: A, B, C, D, E. S jedne strane su bogati (A) i viša srednja klasa (B), sa druge strane je socijalno dno (E), dok su oni koji su malo iskoračili i voda im je do brade u sloju D. Klasa C je najtanje tkivo Brazila, sredina koja hronično nedostaje.
“Ko nije doživeo brazilsku socijalnu provaliju ne može ni da pojmi koliko je zahtevan i komplikovan posao stvoriti zemlju srednje klase”, konstatuje u knjizi Brazil nije za početnike beogradski pisac i aktivista Predrag Dragosavac, koji živi i radi u Stockholmu.
Kormilarenje ka ujednačenijoj društvenoj strukturi, po opšteprihvaćenom mišljenju najznačajnija je tekovina Luline levice, tzv. lulizma.
Mnogo se istaknutih Latinoamerikanaca upustilo u pisanje biografije jedinog predsednika Brazila iz radničke klase. Brazilski novinar i pisac blizak levici Fernando Morais, autor knjige Lula najviše se citira ovih dana kada se traži odgovor na pitanje da li će Lula posle tesne pobede nad ekstremnim desničarem Jairom Bolsonarom uspeti da sruši brazilsku džunglu dezinformacija, ksenofobije, homofobije, rasizma, mizoginije; da li će uspeti da spase ono što je ostalo od amazonskih pluća sveta, da zaustavi krčenje šume, da povrati nauku u glavni tok… Može li Lula da umiri tropski trampizam, ako to, po svemu sudeći, ne uspeva ni velikoj “Severnoj Americi” kako se na južnom delu kontinenta nazivaju Sjedinjene Američke Države.
“Desetine miliona siromašnih Brazilaca imaju poverenja u Lulu jer je njegova životna priča slična njihovoj”, kaže Morais.
Prije slova naučio da čisti cipele
I zaista Lula, peto od šestoro dece naučio je da čisti tuđe cipele i od toga zaradi neki dinar za porodicu, pre nego što je sa deset godina počeo da čita i piše prva slova. Dona Lindu, njegova majka, živela je sa decom u jednoj prostoriji iza nekog bara.
Usred noći pijanci su u nju ulazili da povraćaju, kad padnu kiše, čistači su sa ulice metlom uterivali smeće u tu jadnu jazbinu.
Kasnije, u vreme represije vojne diktature, Lula radi teške poslove u metalurškim fabrikama. Shvata koliko je obespravljen radnik. Ulazi u sindikate. Postaje radnički vođa. Osamdesetih godina zajedno sa grupom intelektualaca i aktivista osniva Radničku partiju… Dva puta se kandidovao za predsednika, pre nego što je 2002. pobedio. Čovek sa dva ili tri razreda osnovne škole je uspeo ono što ljudi sa doktoratima i ogromnim imetkom nisu nikad ni pokušali da urade.
Lula nije revolucionar u klasičnom smislu
Lula nije revolucionar u klasičnom smislu te reči. Nikad nije rušio jedan poredak da bi iz pepela izgradio novi. Ali je osamdesetih poslušao vođu kubanske revolucije Fidela Castra. Kada je na izborima izgubio trku za guvernera Sao Paula (1982) i zaželeo da digne ruke od svega, Castro ga je preslišavao i ukorio: “Slušaj Lula, ti nemaš pravo da napustiš politiku, ne smeš da izneveriš radničku klasu”, rekao mu je navodno Fidel, pre 40 godina. I dobro je za Brazil što ga je poslušao, jer dve decenije posle toga Lula je u toku svoja dva mandata, sa Radničkom partijom preobrazio zemlju mirnim putem.
Posle Lulinog odlaska, napadi su se koncentrisali na njegovu naslednicu Dilmu Rousseff. Sada se zna da je ona uz pomoć desničarskih poslanika bliskim vojnim krugovima i uz konsultacije sa Washingtonom, kongresnim pučem skinuta sa vlasti.
Lula je zbog optužbi za korupciju, zaglavio u zatvoru, u kome je posle mnogo sudskih peripetija proveo 580 dana, da bi se na kraju pokazalo da je u procesu protiv njega prekršena procedura.
Tri godine pošto je izašao iz zatvora, Lula je po treći put dobio poverenje od Brazilaca. “Sin Done Lindu ponovo ulazi u istoriju”, bio je ushićen naslov u latinoameričkom naslovu madridskog El Paisa.
Niko nikada nije pobedio na brazilskim izborima sa toliko glasova (60 miliona) ili sa tako malom razlikom (samo dva miliona glasova više od ultradesničarskog kandidata). Njegovo uskrsnuće pozdravio je gotovo ceo međusobno sukobljeni svet.
Ova pobeda znači da se brazilska levica vraća na vlast dve decenije nakon svoje prve i istorijske pobede i šest godina nakon što je Lulina naslednica iseljena iz predsedničke palate u Braziliji. Aktuelni predsednik moraće do prvog januara da se iseli i ustupi poslovne prostorije novoizabranom šefu države. Da li će ovaj bivši kapetan, nostalgičan za vojnim režimom, pristalica represije nad manjinama i neistomišljenicima, koji je četiri godine pristati da ode bez daljeg podrivanja institucija ili će poput Trumpa pokušati da izazove masovne sukobe?
Da li svijet suviše očekuje od brazilske ljevice?
Pred Lulom su bezbrojni i teški izazovi. Čini se kao da je odjednom ceo svet shvatio koliko je važna ova tesna pobeda nad Bolsonarom. Dileme sa kojima su se Brazilci suočili kada su birali između drugog mandata krajnje desnice ili levičara su aktuelne i univerzalne, primećuje se u uvodniku španskih glasila.
Mnogi latinoamerički eksperti, a još više razočarani analitičari zapadnih zemalja, očekuju da ovaj istorijski događaj i njihovim političarima otvori oči.
Sa demokratskom levicom, ističe se, otvorena je mogućnost da se donekle ispravi katastrofalni tok klimatskih promena, pojavila se nada da će se Brazil vratiti civilizovanom suživotu različitih ljudi.
Lulina pobeda i odbacivanje Bolsonara, stavlja tačku na diskreditaciju demokratskog sistema i izbornog procesa. Neki čak idu tako daleko da predviđaju da će sa odlaskom Bolsonara (pitanje je da li on stvarno odlazi) uminuti i antivakserski pokret, da će se vratiti poverenje u nauku i medicinu, te da će se svet uspešnije boriti sa smrtonosnim pandemijama.
Spominje se i poguban uticaj širenja teorija zavere, koji uništava društvene tokove, a čije besmislene verzije podstiču sve brojniji populistički lideri u Evropi i u drugim delovima sveta.
U aktuelnom geopolitičkom zemljotresu, prouzrokovanom usponom autoritarnih režima, a pre svega Putinovim ratom protiv Ukrajine, potreban je Brazil kakvim želi da ga napravi Lula, piše uvodničar El Paisa.
EU obećava da će zahvaljujući Brazilu “otvorenom za međunarodnu scenu, posvećenom budućnosti demokratije” sa Mercosurom, ratifikovati sporazum o slobodnoj trgovini. Španija se nudi da izvrši pritisak na ostale članice već 2023. kad bude obavljala dužnost predsedavajućeg.
Budućnost planete ogleda se u Brazilu
Brazil je zemlja budućnosti, kako je Stefan Zweig nazvao svoju čuvenu knjigu napisanu nekoliko godina pre njegovog samoubistva u Petropolisu, ali sada je to i zemlja u kojoj se ogleda budućnost planete. “Kao i sposobnost naših društava da imaju civilizovanu i demokratsku upravu”. Svi tim superlativima zasuti su danas Brazil i Lula, a do juče je ova zemlja pod nerazumnim vladarom bila parija.
Šta reći? Odjednom je uskrsnuće jednog odbačenog i oklevetanog levičara, probudilo nade da će bahati populisti i njihovi besprizorni učinci biti poraženi i nestati širom zemljinog šara. A nije još sigurno ni kako će se Lula (77) izboriti sa zadrtim bolsonaristima koji drže ključna mesta u Kongresu i u većini velikih brazilskih gradova.
Lula jeste veliki, latinoamerička levica dobila je ogromno pojačanje, ali očekivanja da zeleni kontinent može da spase ceo svet ipak su nerealna, blago rečeno.
Mnogo više razumevanja o značaju ovog događaja pokazao je nekadašnji najsiromašniji predsednik na svetu. Stari Lulin drugar Pepe Mujica (87) bio je uz izabranog predsednika do pobede. Sa njim se, ovako star, u kamionetu provozao glavnom avenijom Sao Paula. I kad su ga novinari pitali da komentariše ishod izbora rekao je da je demokratija pobedila autokratiju. Brazil je i u siromaštvu, i u nedaćama pre Bolsonara, uvek bio radosna i nasmejana zemlja. Vratila se alegria (radost)!
Eto, najzad, razloga da se i svi mi obradujemo. I da se oslobodimo predrasuda kako je levica uvek apsolutistička. Uostalom, latinoamerički politikolozi skloni su da kažu da desnica i levica više ne postoje. Već da su leve i desne zamenili donji i gornji. Lula je potekao iz klase E, iz društvene klase na donjoj lestvici. Lulizam se zato, predlaže se sve češće, može tačnije nazvati plebejskim ili pučkim pokretom.
Bonus video:
