Moje prvo iskustvo kao otvoreno kvir osobe bio je izlazak na ples u gej klub u Bostonu 1982, kada mi je bilo 15 godina. Kao i u svim drugim gej barovima za koje sam znala, prozori su bili obojeni u crno, a ispred je bio samo mali znak - da biste ga našli, morali ste znati da tu postoji klub, i morali ste znati kakav je. Kao i većina gej klubova u to vreme, ni taj nije služio Coors pivo. Kompanija Coors Brewing iz grada Golden u Koloradu bila je optužena da koristi poligrafske testove da bi među kandidatima za posao eliminisala gejeve, što je pivara negirala. (Bio je to samo jedan deo evidencije o diskriminaciji u toj kompaniji, a kvir zajednica samo jedna od onih koje su decenijama bojkotovale njene proizvode.) Deset godina kasnije, kada su stanovnici Kolorada većinom glasova potvrdili izmene državnog ustava i u njega praktično ugradili antigej diskriminaciju, gej i lezbejska zajednica počela je da bojkotuje celu državu Kolorado. (Vrhovni sud SAD je kasnije presudio da je amandman neustavan.) To je ostavilo tako dubok utisak na moj tinejdžerski um da je, kada sam čula za nedavnu pucnjavu u Klubu Q, LGBTQ prostoru u Kolorado Springsu, sa petoro mrtvih i 18 povređenih, prvo što sam pomislila bilo: Kolorado, pa naravno. Nisam bila jedina novinarka sa dugim pamćenjem: prvi izveštaji o napadu podsetili su na državnu i gradsku istoriju antigej organizovanja na ovim prostorima.
Međutim, optuženi napadač ima 22 godine; premlad je da bi pamtio antigej amandman u Koloradu. Bio je mlađi tinejdžer u vreme kada je ta država priznala istopolne brakove. Verovatno nema pojma da su gej barovi nekada bili skrivani od javnosti.
Glupa je ideja da se masovno ubistvo može objasniti time gde se dogodilo. Nešto manje glupa ideja je da politika, uključujući politiku mržnje, može objasniti masovno ubistvo. Ljudi vole da mrze i proglase nekoga manje vrednim - ako su tome skloni. Onda uspaničena javnost pokušava da istorijskim analogijama tome da neki smisao i pomogne nam da kao zajednica pojmimo to što se desilo. Ali u osnovi svakog terora je njegova besmislenost.
Na dan pucnjave u Klubu Q, gledala sam film snimljen sa ambicijom da objasni kako je došlo do ruskog napada na Ukrajinu. Naslov filma je „Manifest“, a reditelj se potpisao pseudonimom u strahu od posledica. Film se sastoji od snimaka mobilnim telefonima koje su ruski učenici objavljivali na društvenim mrežama. Priča počinje šarmantnom svakodnevicom: deca dokumentuju svoju jutarnju rutinu i odlazak u školu da bi se nizale sve strašnije epizode. Gledamo nastavnike koji viču na decu, grde ih i ponižavaju. Slede uzbune sa sirenama, od školske vatrogasne vežbe, vežbe u slučaju bombardovanja, vežbe u slučaju aktivne pucnjave ili pretnje bombom, do sirene zbog stvarnog požara u školi. Ponekad deca na snimku deluju ravnodušno, ponekad su uplašena, kriju se ispod stola ili trče po snegom prekrivenim ulicama, u mahnitoj potrazi za skloništem. Ima i snimaka stvarnih pucnjava u školi: neka deca se kriju ispod klupa, neka iskaču kroz školski prozor - verovatno u smrt.
Mnogi ruski pisci i filmski stvaraoci ovih dana se upuštaju u slične projekte pregledanja - i preispitivanja - iskustava i pretpostavki koje su se nekada činile normalnima, i njihovog preoblikovanja u najavu rata. Neki od tih umetničkih pokušaja su uspešni, neki ne. „Manifest“ mi je delovao neubedljivo, delimično i zato što mnogo toga što prikazuje postoji i u Americi: pucnjava u školama, neprekidne vežbe, rutinizirano očekivanje terorističkog napada.
Film sam gledala na festivalu u Amsterdamu u društvu tamošnje drugarice. Na povratku trajektom posle projekcije ona je oprezno primetila da su ruska i američka kultura neobično slične. Bila je šokirana snimkom pucnjave u školi, ali i rutinskim nasiljem u većem delu filma - vikom nastavnika, saterivanjem učenika u gomile i racijama. Rekla sam joj da mi je sve to poznato iz mog sovjetskog detinjstva, ali i iz moje američke adolescencije i iskustva moje dece u američkim školama. Opisala sam joj bizarne disciplinske mere u američkim školama kao što su pritvor i zabrana izlaska na odmor, kao i bizarnu obuku dece da budu spremna na požar i pucnjavu u školi.
Možda ruski film objašnjava više toga nego što se čini na prvi pogled. Otkriva lice terora - lica žrtava i lica terorista. Film se ne bavi ideologijom koja je sastavni deo svake rasprave o terorizmu. Stručnjaci znaju da je ideologija često naknadni dodatak scenariju, gotovo naknadna misao - kao u poslednjoj masovnoj pucnjavi u gej klubu u SAD, ili masakru u klubu Puls 2016. u Orlandu, gde je napadač navodno obznanio da je pripadnik Isisa. Ubio je 49 ljudi i ranio desetine drugih. Možda bi bilo korisnije da se o teroru - želji i sposobnosti da se on sprovede - razmišlja kao o primarnom pokretaču ove vrste nasilja.
Kada u Sjedinjenim Državama govorimo o masovnom nasilju, a ne o ideologiji, obično govorimo o tome kako je oružje lako dostupno. Naravno, i pristup oružju je bitan. Što je tehnički lakše ubijati ljude, to će više ljudi biti ubijeno. Ali teror se može sprovesti i nožem, sekirom i eksplozivom domaće izrade. Naravno, važna je politika homofobije, rasizma i antisemitizma - između ostalog, tako se nasilje širi, što je očigledno bio slučaj kada je jedan muškarac bacio ciglu na prozor gej bara u Njujorku prošle nedelje. U Rusiji, nakon što je Kremlj pokrenuo antigej kampanju, izveštaji o antigej nasilju, uključujući silovanje i ubistva, naglo su porasli. Pa ipak, iako niko ne vodi politiku mržnje ili isključivanja prema deci i ne govori da bi ih trebalo pobiti, pucnjava u školama je u porastu, jer se ne može zamisliti veće nasilje od onoga nanetog deci i njihovim porodicama. Suštinski preduslov za masovno nasilje izgleda nije oružje ili mržnja, već kultura terora, fikcija koja podrazumeva mogućnost masovnog ubistva. Možda bi bilo najkorisnije razmišljati o politici terora. Ljudi - i države - sprovode teror radi terora. Poenta je u odsustvu smisla, dok naš um očajnički pokušava da uspostavi logičke veze i pronađe objašnjenja.
Krajem 2013. izvanredni američki novinar Džef Šarlet otputovao je u Rusiju da svedoči rastućem antigej nasilju. Svoju reportažu za časopis GQ započeo je opisom pucnjave u jednom LGBTQ prostoru u Sankt Peterburgu. Prenosim odlomak: Dmitri se sagao, a Rouz je potrčala, pa je Dmitrij počeo da puzi. Muškarci su krenuli za njim, šutirajući ga. Jedan od njih je držao palicu, „bejzbol palicu, da“, kaže Dmitri. Urlali su. „Peder, peder, peder“. Palica ga je tresnula. A onda su pederi iz druge prostorije jurnuli na maskirane muškarce naoružane pištoljem i palicom, pa su muškarci pobegli. Dmitri i Ana, koja je pogođena u leđa, pregledali su rane jedno drugom.
Kada sam čula da su se gosti u Klubu Q oduprli i savladali napadača, setila sam se tog opisa iz Šarletove reportaže. Pomislila sam, možda vas iskustvo suprotstavljanja društvu ili porodici koji vas ubeđuju da je loše biti kvir čini spremnijim da se suprotstavite nasilju. Automatski sam povezala smisleni narativ sa nečim što je po definiciji besmisleno. Onda sam čula da je Ričard Fijero, čovek koji je razoružao napadača u Klubu Q, strejt i da je u klub izašao sa svojom ženom i ćerkom. Fijero i njegova supruga Džes su vlasnici pivare čiji je moto „Različitost na točenje!“
(The New Yorker; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
