Neko je u Baru ostavio televizor pored puta. Onaj sa dupetom što se ne isplati nikome da ga popravlja jer im je cijena pala još od pojave LCD i ostalih takozvanih tankih ekrana. Međutim, TV sa dupetom, odnosno stomakom je super za onoga ko nema nikakav televizor, ili nema para da ga kupi.
Čak i kad nema ništa da se gleda na stotine dosadnih kanala, nekome ko nema ništa bi taj ekran bio sve na svijetu. Prozor u svijet. Makar samo kao pojam, kao kod Prijatelja u jednoj epizodi kad se Džoi čudi ljudima koji nemaju televizor i pita ih ka čemu onda okreću i usmjeravaju sofu i namještaj ako nemaju televizor kao centralni dio stana.
Međutim, neko je na ulici u Baru ostavio televizor i poruku, jednostavno, televizor radi i čak piše „u zdravlje“, dakle, plemenito i duhovito, divan gest.
Ali postoji nešto, strašna težnja ka negativnom koja se ispoljava kod našega naroda kad god neko pokrene dobru akciju ili iskaže solidarnost ili empatiju. Trud se uvijek iskaže kad treba da se polomi nova klupa u parku, da se prekreči neki nov i lijep grafit, kad treba da se izlome bandere i drvene ograde. Izgaze ljudi nečiji vrt samo zato što je lijep. Dobrom dijelu populacije novo i lijepo bode oči, nervira ih što ipak neko nešto radi, što nisu svi ogorčeni beskrajno i što nisu digli ruke od sebe i što imaju nadu i volju da urede prostor u kom žive. Na svim stranama ima takvih.
Ako bi pomislili da je greška u narodu, a da su institucije ispravne, valja baciti pogled na bilo koji arhiv suda, ili zaviriti u neko skladište državno, parking, i kako funkcioniše backstage države. Dovoljno je imati u vidu da građani koji pažljivo odlažu smeće, odvojeno pakuju staklo, papir, karton, plastiku i baterije, sve u predviđene kontejnere, a onda dođe kamion i pokupi sadržaj kontejnera odjednom, sve na jedno mjesto, sve u buljuk i na gomilu.
Tako je neko skršio i televizor ostavljen da uzme onaj kome treba. Ljut, gnijevan, ozlojađen i nazadan. Slomi sve što može, pokvari sve što radi, svu energiju umjesto na izgradnju usmeri ka rušenju.
Neko bi pomislio da se treba predati u potpunosti, prihvatiti činjenicu da ima takvih ljudi i da se tu ništa ne može. Može, može, ali samo fali volje. Ali civilizovana društva nisu konstanta, i nisu bila takva oduvijek. Ona su takva izgrađena, na tome se radilo i to se održava. Da hoće, nije kliše, ali država bi zaista mogla nešto da uradi, da uljudi ovaj narod. Da ne lome, da ne divljaju u saobraćaju, da ne ugrožavaju slobodu drugima. Edukacija i kazne, i da se krene redom.
Da, baš tu je problem, jer ništa nije u redu i ništa ne ide redom. Zato je televizor slomljen, a tek je drugo pitanje kad će ga ko odnijeti na smeće, i da li će završiti na pravoj deponiji ili će ga gurnuti niz neku stranu naše prelijepe ekološke države.
Bonus video:
