Posle loše godine po njih autokrati širom sveta mora da su oduševljeni: uoči druge godišnjice pobune na Kapitolu, SAD su zaprepašćenoj globalnoj publici pružile spektakl demokratskog rasula. Republikanska frakcija koja kao taoca drži celu Ameriku - najekstremnija desnica unutar Republikanske partije koja je de facto postala desničarska stranka - želi da nas ubedi da je to demokratija: frustrirajući haos koji vodi boljem ishodu na kraju. Po rečima neuspelog kandidata za predsednika Predstavničkog doma, Bajrona Donaldsa, procedure u stilu Dana mrmota predstavljaju „deliberativni, otvoreni proces“ neophodan u „ustavnoj republici kakva je Amerika“.
Činjenica je da su republikanci koji su blokirali kandidaturu Kevina Mekartija za predsednika parlamenta u pravu kada tvrde da je debata unutar iste političke partije od koristi za demokratsko uređenje. Jedino što se njihova umetnost političkog performansa zapravo odnosi na odbijanje da prihvate poraz - što je sama srž trampističke taktike. Demokratija ne izgleda tako; tako izgleda ostvarenje plana za vladavinu manjine.
Lako je ismevati unutarstranačku demokratiju. Oskar Vajld je jednom rekao da je problem sa socijalizmom to što vam oduzima previše večernjih izlazaka. Ono što se naziva „raspravom“ često znači da pobeđuje onaj ko poslednji odustane - ili ko najviše uživa u popovanju o političkoj filozofiji: uglavnom je to obrazovani belac koji sutra ujutru neće morati da ustaje zbog male dece. Prepirke unutar stranaka odbijaju i birače. Ako čak i članovi, koji su se navodno složili oko političkih principa, imaju primedbi na program stranke, zašto bi ga bilo ko drugi prihvatio?
Pa ipak, unutarstranačka demokratija je ključna za zdravlje demokratije u celini. Ljudi se tako navikavaju na dobronamerno neslaganje oko politika; to što se pridržavaju istih principa ne ukida mogućnost debate, koja u idealnom slučaju omogućava pojavu novih argumenata i praksi. Lindon Džonson je smatrao da „želje građana ne zahtevaju složenu raspravu o fundamentalnim pitanjima; oni žele malo medicinske nege, tepih na podu, sliku na zidu“. Međutim, njegova stranka je platila visoku cenu za uvid o tome koliko može biti sporno šta je za koga „malo medicinske nege“. Nijedan princip se automatski ne primenjuje kao politika; debate su neophodne.
Štaviše, demokratija unutar partija navikava pristalice na ideju da bi druga strana možda mogla biti u pravu - a to je stav od ključnog značaja za demokratiju: da drugu stranu treba tretirati kao protivnika, a ne kao neprijatelja. Gubitnici u sukobu uče kako da zauzmu stav legitimne opozicije i kritičke lojalnosti: slažu se oko principa, ali se ne slažu oko politika ili čak određenih ličnosti; iznad svega, ostaju slobodni da kritikuju rukovodstvo. Zvuči naivno? Odsustvo kritičke lojalnosti unutar partije otvara put ka nečemu poput 6. januara: niko nije uspeo da obuzda Trampa kada je preoblikovao Republikansku stranku prema kultu svoje ličnosti. Nije slučajno to što desničarski populistički lideri - kao što su Modi, Orban, Erdogan - upravljaju svojim partijama na autokratski način.
Ali ono što krajnja desnica krajnje desnice (ili MAGA, Make America Great Again, Trampov izborni slogan: Učinimo Ameriku ponovo velikom) radi u Vašingtonu nema nikakve veze sa unutarpartijskom demokratijom. Kada likovi poput Bajrona Donaldsa i Kevina Herna dobiju svojih 15 minuta slave, javnost ne čuje stvarne argumente. Ono što Donalds hvali kao „otvoreni proces“ odvija se iza zatvorenih vrata; uz to, što je zanimljivo za samodeklarisane konzervativce, insistira se na uceni, sa ciljem da se radikalno promeni ovlašćenje predsednika parlamenta, uz zanemarivanje ustava.
Ponašanje ove frakcije je ishod strategije koju Republikanska partija u celini postepeno usvaja barem od 1990-ih: čak i ako su vam stavovi nepopularni i nemate većinu vi i dalje želite da vladate. Jedino što ova strategija sada troši vlastite lidere; revolucija proždire i svoju radikalnu decu i njihove roditelje, poput Mekartija, koji je blagonaklono posmatrao kako su deca učila da divljaju tokom Trampove administracije.
Konkretno, krajnja desnica krajnje desnice u potrazi je za pozicijom sa koje će primorati predsednika parlamenta da dominira nad predsednikom države kroz ucene i inat. Tako je Njut Gingrič - izvorni uzor ovih događaja - obustavio rad vlade da bi ucenio Bila Klintona; Džon Boner i Pol Rajan nisu igrali dovoljno tvrdo i za to su platili cenu. Osnovna pretpostavka glasi da druga strana nije legitimna i da je njeno učešće u vlasti jednako izdaji. Zato ljudi poput Skota Perija predstavljaju demokrate ne samo kao aktere koji greše, već kao zlikovce (nagovestio je da liče na naciste) koji žele da unište Ameriku.
Neprijatni spektakl kome smo prisustvovali nije debata koja je Amerikancima „potrebna“ i na koju imaju pravo, ni pokazatelj da Republikanska stranka više nije podobna da vlada, što pokazuju mnoge scene iz novog sastava Kongresa. To je dokaz da još uvek nismo iskoračili iz izvornog 6. januara.
(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
