Bivši predsednik Milo Đukanović se tokom primopredaje dužnosti ponašao totalno suprotno narativu koji je godinama plasirao u javnost, lično ili preko svojih epigona, kako će Crna Gora nestati ili postati srbijanska kolonija bez njega i DPS-a na vlasti. Nonšalantnost, ležernost, ili ako hoćete normalnost osnivača DPS-a - ironija sudbine je da se Đukanović najviše državnički ponašao u poslednjim danima svog mandata - proizvela je pretpostavke da je razlog njegovog dobrog raspoloženja eventualni dogovor sa Vašingtonom i Briselom o nekoj vrsti nepisanog imuniteta.
Prema saznanjima “Vijesti”, Đukanović i njegovi najbliži saradnici su pokušali da dobiju neku vrstu garancija od zapadnih partnera da protiv njega neće biti vođeni krivični postupci, ali nisu uspeli da ih isposluju, odnosno da mu obezbede neku vrstu štita od istraga pravosudnih organa.
Izvori “Vijesti” u EU su bili decidirani da nema nikakvog dogovora sa Đukanovićem. Evropska unija se nalazi u veoma delikatnoj situaciji. Počeo je istorijski postupak protiv Mađarske na osnovu člana 7 Lisabonskog sporazuma, uz koji je eksplicitno stalo 15 država članica EU (sve južne, zapadne i severne članice EU, bez Italije i sa Slovenijom), zbog kršenja temeljnih evropskih vrednosti, posebno pravne države. S druge strane još se osećaju negativni efekti korupcionaške afere “Katargejt” u Evropskom parlamentu, dok se tek čeka na pravne posledice, odnosno pravosnažne presude.
Paralelno, u Francuskoj bivši predsednik Nikola Sarkozi ozbiljno riskira da drugi put bude pravosnažno osuđen zbog korupcije, trgovinom uticaja i zloupotrebe službenog položaja. U Italiji je pod istragom bivši premijer Đuzepe Konte zbog pojedinih poteza tokom pandemije koronavirusa. U Austriji je u toku postupak protiv bivšeg kancelara Sebastijana Kurca. I u Velikoj Britaniji se suočavaju sa krivičnim postupcima ili istragama koje se vode protiv supruga bivše škotske prve ministarke Nikol Stardžon i dvojice britanskih premijera, bivšeg Borisa Džonsona i aktuelnog Rišija Sunaka.
U Vašingtonu nisu mogli da izađu u susret Đukanoviću, pre svega zbog tzv. “Panamskih papira”, i pored toga što mu priznaju zasluge za strateški važne odluke poput priznanja Kosova i ulaska Crne Gore u Severnoatlantsku alijansu. Kako kažu naši izvori bliski Stejt departmentu, dokazi koji se nalaze u “Panamskim papirima” su takve prirode da ne ostavljaju mnogo manevarskog prostora.
Međutim, i iz Brisela i iz Vašingtona, nam je potvrđeno da je principijelan stav EU i SAD da svaki građanin, bez ikakve razlike, mora da ima zagarantovano pravo na pravično i fer suđenje, kao i na sve instrumente koje mu zakoni dozvoljavaju da se brani i deluje u postupku. Drugim rečima, jedno su profesionalna istraga, pravično suđenje, a sasvim drugo upotreba pravosudnih institucija za političke ili personalne obračune ili osvete. Prva opcija će imati podršku zapadnih partnera, druga će biti velika kočnica na putu Crne Gore ka Evropskoj uniji.
Pravo na pristup pravdi i pravično suđenje je jedno od nosećih ljudskih prava i deo evropskih vrednosti čija je implementacija ključni uslov za ulazak u EU. Dakle, nije na budućoj izvršnoj vlasti da se bavi bivšim predsednikom već na pravosudnim organima odnosno tužilaštvom koje bi trebalo da proveri informacije i dokumenta, poput “Panamskih papira”, ali i druge prijave i informacije koje prethodni specijalni tužilac Milivoje Katnić nije hteo da proverava a kamoli da preduzme radnje u nadležnosti tužilaštva.
Do pre 20 godina u državama poput Velike Britanije, Nemačke, Francuske bilo je nezamislivo da predsednik, premijer ili kancelar budu pod sudskom istragom, još manje da budu osuđeni, a tek je bilo neverovatno da završe u zatvoru po pravosnažnoj presudi.
Međutim, u poslednje dve decenije sve se promenilo. Bivši britanski premijer Toni Bler je bio na milimetar od početka procesa u nekoliko navrata, njegov mlađi kolega iz redova torijevaca Boris Džonson je bio pod istragom parlamentarne komisije u više navrata, dok je aktuelni premijer Riši Sunak pod istragom zbog konflikta interesa u koji je upletena njegova supruga.
U Nemačkoj i pored prilično evidentnih dokaza o nelegalnom finansiraju Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i umešanosti Helmuta Kola nije bilo tužioca u Bonu ili Berlinu koji bi pokrenuo postupak protiv kancelara ujedinitelja. Međutim, desetak godina kasnije tužilaštvo iz Hanovera je zatražilo skidanje imuniteta tadašnjem predsedniku Kristijanu Volfu zbog optužbe za korupciju. Volf je podneo ostavku i suočio se sa sudskim procesom iz koga je izašao kao pobednik i sud ga je oslobodio optužbi za korupciju.
U Francuskoj su predsednici bili kao kraljevi, sve do Žaka Širaka, nedodirljivi. Pompidu, Desten, Miteran su napravili teža nepočinstava od Širaka i Sarkozija, ali su prošli nekažnjeno. Ipak ni Širak, a ni Sarkozi, čak i ako mu Kasacioni sud potvrdi trogodišnju kaznu zatvora za korupciju, neće ići u zatvor već će nositi elektronsku nanogicu u kućnom pritvoru.
U Italiji je došlo do zaokreta u poslednjih 25 godina, odnosno od dolaska na Kvirinal Karla Azelja Čampija, a zatim Đorđa Napolitana i Serđa Matarele. Pre njih je serija predsednika bila na ivici pokretanja krivičnih postupaka za veoma teška krivična dela korupcije, zloupotrebe položaja i podrške paradržavnim formacijama. Đovani Leone i Frančesko Kosiga su bili primorani da podnesu ostavke, ali nisu krivično odgovarali, dok je Oskar Luiđi Skalfaro ušao u istoriju sa nastupom na svim kanalima sa nacionalnom frekvencijom u kojem je izgovorio nekoliko puta “Io non ci sto” (Ne pristajem) odbacujući optužbe da je koristio “crne fondove” dok je bio ministar unutrašnjih poslova. Silvio Berluskoni i Đulio Andreoti su slučaji “sui generis”, svako na svoj način (prvi je jedini premijer pravosnažno osuđen, a drugog je spasilo zastarevanje krivičnog dela za koje je bio prvostepeno osuđen), dok je bivši premijer Đuzepe Konte pod istragom zbog odluka i poteza na početku pandemije kovida-19.
Podsetimo i na usud austrijskog kancelara Sebastijana Kurca koji je u krugu od nekoliko meseci, od najperspektivnijeg mladog političara u Evropi stigao do osobe pod istragom zbog zloupotrebe položaja, korupcije i nenamenskog trošenja državnog novca.
U SAD se bivši predsednik Donald Tramp već nalazi pod jednim procesom i sva je prilika da on neće biti jedini. Posle generala Granta, heroja iz Američkog građanskog rata, Tramp bi mogao da bude drugi predsednik SAD u istoriji koji je ušao u Belu kuću sa kriminalnim dosijeom. Istini za volju, Grantov prekršaj je bio mnogo benigniji od Trampovog - vozio je kočije u pijanom stanju nedozvoljenom brzinom u Vašingtonu. Institut “impičmenta” primenjen protiv Endrjua Džeksona, Bila Klintona i Donalda Trampa se primenjuje na predsednike dok su u Beloj kući.
U regionu smo imali različita iskustva, ali je tendencija da se bivši predsednici i premijeri ne procesuiraju a kamoli da budu osuđeni. Izuzetak je bivši hrvatski premijer Ivo Sanader i donekle makedonski premijer Nikola Gruevski, pobegao u Mađarsku (gde je dobio politički azil) preko Crne Gore, da ne bi odležao dvogodišnju kaznu zatvora. Slobodan Milošević, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj nisu procesuirani od domaćih sudova već od Haškog tribunala.
U Srbiji kao da postoji nepisano pravilo između političkih lidera da se međusobno optužuju u medijima za najteža krivična dela, ali da niko ne bude ni pod istragom, a kamoli da bude procesuiran ili pravosnažno osuđen. U Rusiji je Boris Jeljcin izabrao Vladimira Putina za naslednika jer mu je bivši KGB-ovac garantovao da on i njegova ćerka neće biti procesuirani. I sam Putin je u potrazi za naslednikom koji bi njemu, ljubavnici i ćerkama garantovao mirnu starost.
Dakle, pred Crnom Gorom je veoma važan izbor: da li će njeni nadležni pravosudni organi reagovati kao što to čine u poslednje vreme njihove kolege u zapadnoj Evropi ili će slediti tendenciju iz komšijskih zemalja i istočnih država? Pri tom ne treba nikada smetnuti s uma da se pravosudna i istorijska istina ne podudaraju nužno. Štaviše, mnogo češće se ne poklapaju nego što se to misli. Jedno je znati šta se dogodilo, sasvim drugo dokazati to u pravosudnom postupku.
Bonus video:
