Prikaz knjige Basa van Bavela „The invisible hand?: How market economies have emerged and declined since AD 500 / Nevidljiva ruka: Usponi i padovi tržišne ekonomije od 500. godine naše ere“, Oxford University Press, 2016.
Kao i sve važne knjige i Nevidljiva ruka? Basa van Bavela, poznatog ekonomskog istoričara i profesora na Univerzitetu u Utrehtu, polazi od relativno jednostavne osnovne teze koju ilustruje koristeći istorijske primere: to su Irak od 500. do 1100. godine, centralna i severna Italija 1000-1500, Nizozemlje1) 1100-1800, Engleska 1800-1900. i Sjedinjene Države od 1800. do danas. (Prva tri primera autor detaljno razmatra u zasebnim poglavljima od 50-60 strana, dok su poslednja dva, kojima se može priključiti i zapadna Evropa, dobila zajedničko poglavlje naslovljeno „Epilog“.)
Osnovna ideja je sledeća. U društvima u kojima su na snazi određena vantržišna ograničenja (na primer, u feudalnim društvima), oslobađanje faktorskih tržišta donosi revolucionarnu promenu. Mogućnost da seljaci poseduju zemlju ili je uzimaju u zakup, da radnici rade za nadnicu umesto da trpe neki oblik kuluka, da se trgovci zadužuju pod manje više konkurentnim uslovima umesto da zavise od zelenaških kamata - donosi oslobađanje na individualnom nivou (pojedinci stiču mnogo više slobode), čini vlasništvo sigurnijim i aktivira sile ekonomskog rasta. Ekonomska aktivnost se intenzivira, rast ubrzava (doduše, istorijski posmatrano, ne mnogo, približno od nule do nekog malog broja, na primer 0,5% godišnje), pa čak i nejednakost, ekonomska i posebno društvena, počinje da opada. To je period koji je istražio i opisao Adam Smith. Van Bavel, na tragu Braudela, pokazuje da su slični periodi uspona bili zabeleženi početkom srednjeg veka u Iraku (tada najrazvijenijem delu sveta), srednjovekovnoj centralnoj i severnoj Italiji (Firenca, Venecija, Milano, Đenova…) i Nizozemlju na prelazu iz srednjeg veka u moderno doba.
Međutim, ovaj proces, tvrdi Bavel, sadrži u sebi i seme sopstvene propasti. Faktorska tržišta vremenom zahvataju sve veći deo populacije. Bavel je sjajan u brojčanim procenama, na primer, koliko je ljudi radilo za nadnicu u Lombardiji u 14. veku, ili kada objašnjava zašto je zahvaljujući gildama rad za nadnicu u Nizozemlju bio rašireniji u ruralnim nego u urbanim sredinama. Jedno faktorsko tržište, tržište kapitala i finansija, postepeno stiče primat. Najatraktivnije postaju investicije u privatni i javni dug, a najveća bogatstva se stiču u finansijama. Ljudi koji su ne tako davno tražili ukidanje feudalnih ograničenja i jednake uslove za sve, počinju da koriste novostečeno bogatstvo za sticanje političke moći i privilegija, da bi izdejstvovali pravila koja će osigurati da zauvek ostanu na vrhu. Nekadašnja bitka za političke i ekonomske slobode pretvara se u borbu za čuvanje stečenih pozicija, političkih i ekonomskih. Ekonomski podsticaji tako nestaju, ekonomija stagnira i, kao što pokazuju primeri Iraka, severne Italije i Nizozemlja, primat preuzimaju konkurentski ekonomski regioni.2)
Ova kratka skica pokazuje da Bavelova teorija ima dosta dodirnih tačaka s nekoliko savremenih pogleda na ekonomsku istoriju s kojima je uporediva. Bavel odbacuje pravolinijska tumačenja prema kojima jačanje faktorskih tržišta, uključujući i ono finansijsko, vodi u trajno uvećavanje dohotka i političkih sloboda. Njegovo tumačenje možda nije sasvim ciklično (o čemu ću reći nešto više na kraju), ali je „endogeno krivolinijsko“: stvari koje su u početku bile dobre, u fazi hipertrofije postaje prepreka daljem rastu. To je priča o usponu i padu. Kao u grčkim tragedijama, faktori koji su protagonisti doneli veličinu na kraju će uzrokovati i njegov pad.
Bavelovi stavovi odstupaju od tumačenja koja nude Acemoglu i Robinson kao i Landes, ili čak McCloskey (mada sam u njegov rad upućen samo na osnovu nekoliko prikaza i članaka; nisam pročitao Buržoaske vrline). Bavel veruje da su teorije pravolinijskog kretanja aistorijske i nedopustivo evrocentrične. U njima su zanemareni veoma slični procesi u drugim delovima sveta, u Rimskom carstvu, u Kini dinastije Song ili u Vizantiji, koje Bavel u knjizi ne razmatra, ali ih usputno spominje. Pošto se fokusiraju isključivo na Evropu i rast realnog dohotka koji je pratio procese tržišne organizacije ekonomije od 18. veka do danas, takvim teorijama promiču elementi ekonomske dekadencije.
To mi je dalo ideju kako bi se Bavelov pristup mogao unaprediti. U uvodu i detaljnim razmatranjima prva tri primera, Bavel govori o usponu i padu realnog dohotka, to jest, o ekonomijama koje su rasle do bogatstva i zatim opadale do siromaštva. To je naročito uočljivo na primeru Iraka i severne Italije, nešto manje u slučaju Nizozemlja. Ali kada govori o kraju „zlatnog doba“ Nizozemlja, kao i u primerima koje razmatra u nastavku, pad je samo relativan, to jest, uočljiv je tek u poređenju s konkurentima. Nizozemlje je prepustilo primat Engleskoj, Engleska Sjedinjenim Državama, pa se može pretpostaviti da će jednog dana i Sjedinjene Države ustupiti primat Kini. Tako, u mom tumačenju, Bavel zapravo govori o usponima i padovima ekonomskih sila. To bi bio bolji način da se prikaže njegova centralna teza i odbije površna (po mom mišljenju pogrešna, mada za neke fatalna) primedba da se za današnje zemlje Beneluksa i Englesku ne može tvrditi da su doživele pad, s obzirom da su im realni dohoci 20 ili više puta veći nego kada su bili na (relativnom) „vrhuncu“.
Plauzibilnost tumačenja mehanizma pada nije jedina stvar koja daje uverljivost Bavelovoj tezi; u svim navedenim primerima on navodi i kako se pad manifestovao. Finansijske investicije donose mnogo veće prinose nego investicije u realni sektor, ekonomija počinje da liči na kazino, finansijeri stiču ogromnu političku moć. Najbogatiji među finansijerima direktno ili indirektno ulaze u politiku, postaju mecene umetnosti, sponzori sporta i obrazovanja. Tako na kraju istovremeno dobijamo: (1) oligarhijsku politiku, (2) usporavanje rasta i pad investicija u realni sektor, (3) rast nejednakosti, (4) dominaciju finansijskog sektora i (5) procvat umetnosti. To liči na nešto što su stariji autori opisivali kao „dekadenciju“, ali Bavel naglašava da uzrok pada nije moralno posrnuće vladajuće klase, već tip ekonomije koji ona proizvodi. Jedan od simptoma je euforično licitiranje za dobra čija je ponuda fiksirana (zemlja i umetnička dela): nadmetanje za takve klase imovine govori o odsustvu profitabilnijih alternativa i uvreženom očekivanju da će dalja koncentracija bogatstva i rast nejednakosti proizvesti još bogatije i luđe investitore koji će za neko umetničko delo platiti još više i tako prodavcu doneti kapitalnu dobit.
Čitaoci koji pomisle da to liči na današnji zapad neće pogrešiti.
Završiću napomenom o ciklusima. Bavelova teorija nije u potpunosti ciklična na način na koji je to (na primer) Platonova teorija u kojoj se dva politička sistema beskrajno smenjuju. Kod Bavela, posle relativnog pada, nema ekonomskog oporavka, mada je moguće zamisliti scenario u kom se ekonomija, ako uspe da zbaci okove finansija i nejednakosti, ponovo uzdiže iz pepela kao feniks (i možda započinje novi ciklus koji će se završiti ekonomskom dekadencijom).
(Global inequality and more 3.0; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
1) Belgija, Holandija i Luksemburg, tzv. zemlje Beneluksa.
2) Strogo uzev, van Bavel razlikuje tri stadijuma: tržišna ekonomija (robna tržišta i sigurnost imovine), akumulacija (rad za nadnicu, akumulacija kapitala, rast), kapitalizam (dominacija finansijskog sektora, država u službi kapitalista, monopolizacija).
Bonus video:
