Nije dovoljan moratorijum na sporna pitanja za dobijanje podrške EU za ulazak Nove srpske demokratije (NSD) i Demokrate narodne partije (DNP) u novu crnogorsku vladu, preneli su “Vijestima” izvori u Briselu. Naši kontakti u evropskim institucijama su precizirali da, za razliku od Vašingtona, Evropska unija nema apriori “crvene linije” za ulazak u vladu pojedinih stranaka u Crnoj Gori, ali ima veoma jasan princip koji važi za sve, ne samo za Crnu Goru i NSD i DNP: podrška EU i njenih članica bilo kojoj vladi ili komponenti izvršne vlasti se bazira na čvrstoj opredeljenosti za evroatlantske integracije koja mora da bude pokazana kako na rečima tako i na delima. “Zato - dodaje naš sagovornik - najavljeni moratorijum nije dovoljan, potreban je korak više, odnosno pozitivno a ne negativno određenje, i reči i dela”.
U prevodu, od Milana Kneževića niko ne traži da se odrekne svog nacionalnog, verskog i kulturnog identiteta, odnosno da bude Srbin, vernik Srpske pravoslavne crkve i da govori srpskim jezikom. Naprotiv, moto same EU je “ujedinjeni u različitostima”, problem nastaje kada se pomenute srpske odrednice koriste da bi se direktno ili indirektno osporio ili doveo u pitanje evroatlantski kurs Crne Gore. Na Kneževiću i Mandiću je da konkretnim potezima, izjavama i odlukama pokažu da njihovo srpstvo nije u koliziji sa evroatlantskim opredeljenjem Crne Gore i evropskim vrednostima. Moratorijum nije rešenje, on je potencijalni izvor nestabilnosti. Potreban je zaokret a ne taktičko preraspoređivanje jer Crnu Goru čeka najvažnijih šest meseci u novijoj istoriji.
Voz za ubrzavanje evropskih integracija je tu do kraja godine, ako ne bude uhvaćen pitanje je kada će se ponovo ukazati takva šansa. Zato je potrebno što pre formirati novu vladu koja će biti u poziciji da odradi sve neophodne poslove oko izbora sudija i tužilaca i usvajanja i implementiranja reformi za jačanje demokratskih institucija i pravne države.
Sledeće godine su na programu izbori za Evropski parlament a zatim će uslediti izbor sastava novih evropskih institucija. Ako Podgorica ne bude uradila “domaći zadatak”, u sledećih par meseci, propustiće šansu da uđe u fazu kada je moguće realizovati korake približavanja ka članstvu EU i u izbornoj godini i sa evropskim institucijama u tehničkom mandatu do izbora novih. Ne radi se samo o potencijalnom gubitku 2024. godine, već i verovatno 2025. ako se ne obave poslovi u sledećih nekoliko meseci, a 2026. ko zna kakav će ambijent i raspoloženje biti u EU.
Dakle, potrebna je neka vrsta političke i društvene kohezije da bi se evropske integracije ubrzale. Budući da su sve partije koje su ušle u novi saziv parlamenta deklarativno za članstvo Crne Gore u EU, potrebno je da lideri NSD-a i DNP-a otklone i tu poslednju sumnju u njihovu opredeljenost za evroatlantski kurs Crne Gore. Članstvo Crne Gore u EU nije stranački, ideološki ili cilj manjine ili većine, reč je o dometu od koga zavisi kako će živeti buduće generacije građana Crne Gore.
Mandić i Knežević bi trebalo da shvate da se svet potpuno promenio posle 24. februara 2022. godine i početka invazije Rusije na Ukrajinu. Ako je do pre godinu i po dana imala neku logiku politika neutralnosti sa rusofilskim elementom, koliko god ona bila upitna, sada je ona bespovratno na pogrešnoj strani istorije. Knežević i Mandić bi kao politički predstavnici Srba u Crnoj Gori, kako sebe predstavljaju, trebalo bolje od drugih da znaju koliko veliku cenu su platili upravo Srbi birajući pogrešnu stranu istorije u poslednjoj deceniji prošlog veka.
Ruski uticaj u Crnoj Gori postoji, ali je daleko slabiji nego što je bio pre deset ili 15 godina. Moskva je uticala na rezultate Bregzita, izbora u SAD, pokušala je da utiče i na ishode izbora u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji. To je posao Kremlja da seje razdor i probleme na evropskom kontinentu jer ne može da ponudi alternativu dok čitava geopolitička filozofija Kremlja se sastoji na postulatu: slaba i razjedinjena Evropa, sigurna i jaka Rusija.
Marko Nikezić je u svoje vreme govorio: “Da sam Meksikanac plašio bih se SAD, da sam Vijetnamac Kine a pošto sam Jugosloven plašim se SSSR”. Poenta je da male zemlje nikada ne treba da se zaljube u svoje imperijalne sile jer taj sentiment nikada nije uzvraćen. Istovremeno, mnogo je bolje kad je hegemon daleko, po mogućstvu s druge strane okeana. Što je dalje to ima manju želju da se meša u unutrašnje stvari. Takođe, uticaj imperije koja je daleko s vremenom slabi i nestaje, imperije koje su vam blizu čak i kada su u fazi deklinacije i raspadanja imaju snažan uticaj i proizvode negativne posledice.
Velike sile kada promene svoju politiku zbog realizacije nekog interesa ne haju mnogo za ambicije i ciljeve svojih mlađih partnera. Nešto o tome je naučio kosovski premijer Aljbin Kurti u poslednjih par meseci i političari u Crnoj Gori, pogotovo oni sa srpskim predznakom, bi trebalo da izvuku pouke. Priča o o povlačenju priznanja Kosova je veoma kontraproduktivna: ne bi pomogla Srbiji, a napravila bi velike probleme Crnoj Gori.
Rusofilskim nastupima Kneževića i sinofilskim Mandića se najviše raduju oni koji već decenijama odnose u Crnoj Gori prikazuju i tumače kroz naočare animoziteta prema Srbiji i Srbima, bez obzira gde oni žive, jer na taj način dobijaju opravdanje i mogućnost da u ruho plemenite borbe za evropske vrednosti odenu njihov šovinistički sentiment prema jednom narodu. Takođe, potreban je i otklon od intimizacije odnosa sa vlastima u Beogradu koja mora da bude institucionalna a ne personalna. Slobodan Milošević nije bio Srbija, kao što su se na kraju svi uverili, baš kao što to nije ni Aleksandar Vučić. Veze građana Crne Gore i Srbije su mnogo dublje i žilavije od bilo kog političkog ili ličnog interesa vladara u Beogradu ili na Cetinju i Podgorici, od kralja Nikole I i Obrenovića i Karađorđevića do danas.
Prvi korak lidera NSD-a i DNP-a ka akreditaciji u svojstvu odgovornih partnera EU i NATO je uspostavljenje otvorenog i konstruktivnog dijaloga sa predstavnicima EU i SAD. Nikome neće pasti kruna s glave ako porazgovara sa diplomatskim predstavnicima i funkcionerima saveznika Crne Gore u EU i NATO. Postoji bitna razlika između država članica EU i NATO i trećih zemalja u odnosima sa Crnom Gorom. Prvi su partneri Podgorice i čine deo sveta kojem Crna Gora suštinski a i formalno pripada kroz članstvo u Severnoatlatskom savezu i kroz proces pridruživanja EU, dok se sa ostalima održavaju uobičajeni diplomatski odnosi.
Naravno, dovoljno je pogledati raspored letova na aerodromima u Tivtu i Podgorici i polaske autobusa na podgoričkoj autobuskoj stanici pa shvatiti da odnosi sa Srbijom ne mogu da budu isti kao sa drugima, ne zbog visoke politike ili nekih “nebeskih” ciljeva već zbog građana i njihovih porodičnih, poslovnih i prijateljskih veza koji su daleko najkapilarnije i najdublje.
Kao što je Džon Don govorio da nijedan čovek nije ostrvo, tako nijedna zemlja nije “ostrvo”, odnosno ne postoje odavno suverene zemlje po principu Vestfalskog mira iz polovine 17. veka. Jedno su teorija i ustavna načela, sasvim drugo su praksa i međunarodne relacije a pogotovo odnos snaga. Odgovorni političari se kreću u granicama mogućeg i realnog i nemaju luksuz da pothranjuju mitove ili maksimalističke ciljeve koji ne mogu da se ostvare u doglednoj budućnosti.
Bonus video:
