Knjiga Slobodna: Odrastanje na kraju istorije naišla je na loš prijem u Albaniji, domovini Lee Ipi, i lako je shvatiti zašto. Autorka sebe opisuje kao „marksističku albansku profesorku političke teorije na Londonskoj školi ekonomije“ - i to sve govori.
Dok sam čitao sećanja Lee Ipi, zapanjila me je sličnost njenog i života Viktora Kravčenka, sovjetskog službenika koji je prebegao tokom boravka u Njujorku 1944. Njegovi bestseler memoari Izabrao sam slobodu bili su prvo konkretno svedočenje o užasima staljinizma, počev od detaljnog opisa Holodomora (gladi) u Ukrajini ranih 1930-ih. U to vreme još uvek iskreni poklonik režima, Kravčenko je učestvovao u sprovođenju kolektivizacije, i dobro je znao o čemu govori.
Kravčenkova javno poznata priča završava se 1949. kada je trijumfovao u procesu po tužbi za klevetu protiv jednog francuskog komunističkog nedeljnika. Na suđenju u Parizu, Sovjeti su doveli njegovu bivšu ženu da svedoči o njegovoj korupciji, alkoholizmu i zlostavljanju u porodici. To nije pokolebalo sudije, ali je Kravčenkova sudbina pala u zaborav. Neposredno posle suđenja, dok su ga širom sveta hvalili kao heroja Hladnog rata, antikomunistički lov na veštice u Sjedinjenim Državama duboko je zabrinuo Kravčenka. Boriti se protiv staljinizma makartizmom, upozoravao je, značilo je spustiti se na nivo staljinista.
Boraveći na Zapadu, Kravčenko je postajao sve više svestan tamošnjih nepravdi i opsedala ga je potreba za reformisanjem zapadnih demokratskih društava iznutra. Pošto je napisao manje poznati nastavak svoje knjige, pod nazivom Izabrao sam pravdu, krenuo je u krstaški pohod da otkrije novi, manje eksploatatorski način ekonomske proizvodnje. Ta potraga ga je odvela u Boliviju, gde je nastojao da organizuje siromašne poljoprivrednike u nove kolektive.
Slomljen neuspehom, povukao se iz javnosti i na kraju izvršio samoubistvo u svom domu u Njujorku. I ne, njegovo samoubistvo nije bilo rezultat neke podle ucenjivačke operacije KGB-a. Bio je to izraz očaja i još jedan dokaz da je njegova prvobitna osuda Sovjetskog Saveza oduvek bila iskreni protest protiv nepravde.
Lea Ipi u jednoj knjizi čini ono za šta su Kravčenku bile potrebne dve. Kada je u Albaniji izbio građanski rat 1997. njen svet se raspao. Prinuđena na skrivanje u stanu i pisanje dnevnika dok su napolju odjekivali pucnji iz kalašnjikova, donela je izuzetnu odluku: studiraće filozofiju.
Ali još je neobičnije što ju je bavljenje filozofijom vratilo marksizmu. Njena priča svedoči o činjenici da su najprodorniji kritičari komunizma često bili bivši komunisti, za koje je kritika „stvarno postojećeg socijalizma“ naprosto bila jedini način da ostanu verni svojim političkim opredeljenjima.
Slobodna je nastala iz ranije rasprave o tome kako su socijalistički i liberalni pojmovi slobode međusobno povezani, što je perspektiva koja čini strukturu knjige. Prvi deo, o tome kako su Albanci „izabrali slobodu“, pruža izuzetno čitljiva sećanja na detinjstvo Lee Ipi u poslednjoj deceniji komunističke vladavine u Albaniji. Mada obuhvata sve užase svakodnevnog života - nestašice hrane, političke progone, kontrolu, mučenje i teške kazne - prošaran je duhovitim epizodama. Čak i pod surovim i očajnim uslovima, ljudi su nalazili način da sačuvaju trunke dostojanstva i čestitosti.
U drugom delu, koji opisuje postkomunistička previranja u Albaniji posle 1990, Ipi pripoveda kako sloboda koju su Albanci izabrali - ili, bolje rečeno, koja im je nametnuta - nije donela pravdu. Kulminacija je poglavlje o građanskom ratu 1997. kada se naracija prekida i ustupa prostor odlomcima iz autorkinog dnevnika. Snaga njenog teksta leži u tome što se čak i u ličnim zapisima ona bavi krupnim pitanjima, istražujući kako ambiciozni ideološki projekti obično završavaju ne u trijumfu, već u konfuziji i dezorijentaciji.
Jedan takav projekat zamenjen je drugim. Posle sloma komunizma, obični Albanci su podvrgnuti „demokratskoj tranziciji“ i „strukturnim reformama“ koje su osmišljene da ih „približe Evropi“ i njenom „slobodnom tržištu“. Gorak zaključak Lee Ipi u poslednjem pasusu knjige vredi citirati u celosti:
„Moj svet je podjednako udaljen od slobode kao i onaj iz kog su moji roditelji pokušali da pobegnu. Nijedan ne ostvaruje taj ideal. Ali njihova propast se razlikuje i ako nismo u stanju da ih razumemo, ostaćemo zauvek podeljeni. Svoju priču sam napisala da bih objasnila, izmirila se i nastavila da se borim.“
Tu se ironično pobija Marksova 11. teza o Fojerbahu, u kojoj se tvrdi da su „filozofi do sada samo različito tumačili ovaj svet. Stvar je u tome da se on promeni“. Kontrapunkt glasi da se svet ne može promeniti nabolje ako ga prvo ne razumemo. Na tome su pali veliki pokretači i komunističkih i liberalnih projekata.
Zaključak koji Ipi izvodi iz ovog uvida, međutim, nije ciničan stav da su značajne promene ili nemoguće ili neizbežne. Naprotiv, borba (za slobodu) zauvek traje. Ipi smatra da duguje „svim ljudima iz prošlosti koji su žrtvovali sve jer nisu bili apatični ni cinični i nisu verovali da će stvari same doći na svoje mesto ako ih pustite da idu svojim tokom“.
U tome leži i naša globalna muka. Ako mislimo da će stvari same doći na svoje mesto ako ih pustimo da idu svojim tokom, završićemo sa višestrukim katastrofama, od ekološkog sloma i uspona autoritarizma, do društvenog haosa i rasula. Ipi izražava ono što je filozof Đorđo Agamben nazvao „hrabrošću beznađa“ - priznanje da je pasivni optimizam recept za samozadovoljstvo, a time i prepreka svakoj smislenoj ideji i akciji.
Na kraju komunizma, u društvu je bila rasprostranjena euforična nada da će sloboda i demokratija doneti bolji život; na kraju su se, međutim, mnogi našli u beznađu. Tu počinje pravi posao. Konačno, Ipi ne nudi lako rešenje i u tome leži snaga njene knjige. Takva suzdržanost je ono što knjigu čini filozofskom. Nije poenta da se svet menja naslepo; već da se, pre svega, vidi i razume.
(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)
Bonus video:
