Tri greške koje je Christine Lagarde učinila obavljajući funkciju predsednice Evropske centralne banke svakako nisu glavni uzrok jačanja desničarskog populizma u Evropi, ali su mu značajno doprinele.
Njena prva greška koštala je Italiju milijarde evra, da ne pominjem narušenu reputaciju ECB, koju je Mario Draghi, njen prethodnik, uz mnogo truda gradio. Sećate li se marta 2020: svetom je vladao strah zbog pandemije, tržišta su bila u stanju panike, posebno zbog problematične solventnosti Italije, zemlje opterećene ogromnim dugom, koja uz to nema centralnu spremnu da doštampa novac, kao što su to činile Federalne rezerve u Americi, Banka Japana, pa i Banka Engleske.
Kada su je na konferenciji za štampu pitali da li će Evropska centralna banka stati iza italijanskog duga i sprečiti dalje širenje jaza u kamatnim stopama po kojima se zemlje evrozone zadužuju, Lagarde je propustila da tržišta i javnost umiri čuvenom Draghijevom rečenicom: „Uradićemo sve što bude potrebno“. Učinila je upravo suprotno, rekavši: „Nije naš posao da kontrolišemo razlike u kamatnim stopama“. Za samo nekoliko sekundi, troškovi zaduživanja italijanske države drastično su porasli. Italijanska vlada je pobesnela, dok je liderka populističke opozicije, Giorgia Meloni, koja je u međuvremenu postala premijerka, sigurno bila više nego zadovoljna.
Druga greška je manje upadljiva, mada je proizvela dublje i dugotrajnije posledice. Posle sloma 2008. godine, ECB je počela da zasipa novcem nestabilne evropske banke, u nadi da će ga one proslediti poslovnom sektoru u obliku kredita i tako oživeti posustalu evropsku ekonomiju. Posle 2014. godine, kada su referentne kamatne zašle u negativnu zonu, ECB je praktično plaćala bankarima za držanje stotina milijardi evra na ECB računima. Umesto da novac iskoriste za kreditiranje novih poslovnih poduhvata, bankari su ga ostavljali da leži na računima ECB i ubirali mito koji im je ECB ponudila u obliku negativnih kamatnih stopa.
Danas, kada je inflacija podigla glavu, za milijarde parkirane na ECB računima isti bankari ubiru visoke kamatne stope, dok su kamate koje nude deponentima i dalje smešno male. Umesto da iskoristi ovlašćenja koja ima da im utera strah u kosti i zavede red u bankarskom sektoru, Lagarde ih je pustila da zloupotrebljavaju sistem na štetu malih preduzeća i deponenata.
To ide u prilog populističkim političarima, poput Meloni, koji sakupljaju političke poene pozivima na naplatu specijalnog poreza na ekstremne profite bankara. Kao da već učinjene greške nisu dovoljne, Lagarde i ECB u tom sukobu stoje na strani bankara. Ne mogu da zamislim sigurniji način da se poveća popularnost desničarskih populista u Italiji i širom Evrope.
Treća greška je nedovoljno brzo reagovanje na rastuću inflaciju, što nas vraća na dugu istoriju katastrofalno pogrešnih procena Evropske centralne banke. Istinu govoreći, i Draghi je imao loših procena u bezuspešnim pokušajima da dostigne ciljnu stopu inflacije od 2 procenta. U njegovom slučaju, zmaj koga nije uspeo da savlada bila je deflacija - negativna ili preterano niska inflacija - koja ga je primorala da kamatne stope prvo spusti na nulu, a onda na minus 0,5 procenata.
To ga je učinilo ekstremno nepopularnim među nemačkim štedišama, posebno kod proverbijalnih „švapskih domaćica“. Ipak, većina radnika u Nemačkoj i ostatku Evrope nije obraćala pažnju, jer realne nadnice nisu opale i još su imali nešto malo dragocene ušteđevine.
Sve se promenilo u mandatu Christine Lagarde, kada je inflacija na velika vrata ušla u pozitivnu zonu. Za razliku od deflacije, inflacija direktno pogađa čitavu populaciju, naročito radnička domaćinstva i srednju klasu koja se bori da sastavi kraj s krajem. Niko ne voli centralne bankare koji ne uspevaju da predvide i spreče takve lomove. To nam se već dogodilo 70-ih godina 20. veka i sada se događa ponovo - ali ovog puta mnogo gore.
Sindikati su sedamdesetih godina još bili dovoljno snažni da se pregovorima izbore da gubici izazvani inflacijom budu nadoknađeni. Takođe, pošto je učešće žena u radnoj snazi bilo relativno nisko, domaćinstva su mogla da sačuvaju životni standard izlaskom većeg broja žena na tržište rada.
Ali od sindikata je danas ostala samo bleda senka onoga što su nekada bili, a većina žena ionako već ide na posao. Stopa nezaposlenosti je niska, ali posle dvogodišnjeg rasta cena kupovna moć prosečnog radničkog domaćinstva pretrpela je udar kakav se ne pamti od 70-ih godina.
U tom smislu, Draghi je imao više sreće. Njegove alatke za izvođenje monetarnih intervencija funkcionisale su prilično dobro u uslovima deflacije. ECB je mogla da se pretvara da cilj štampanja novca nije spasavanje Italije (što statut ECB-a formalno zabranjuje), već osiguravanje da niske (ili negative) kamatne stope dostignu sve delove evrozone.
S druge strane, Legarde se rano u mandatu suočila s ozbiljnim teškoćama, onda kada je remećenje lanaca snabdevanja izazvano pandemijom pokrenulo inflaciju, koju je ruski predsednik Vladimir Putin pojačao invazijom na Ukrajinu i skokom cena energenata koji je usledio. Legarde se našla pred okrutnom dilemom. Da kamatne stope zadrži ispod 5 procenata i pusti inflaciju da se otme kontroli, doprinoseći tako rastu popularnosti evroskeptične desničarske opozicione partije Alternativa za Nemačku (AfD). Ili da podigne kamatne stope do nivoa koji će suzbiti inflaciju, i tako gurne u bankrot Italiju i mnoge evropske banke i korporacije. Oklevala je s donošenjem odluke dok nije propala između dve stolice.
Da li je mogla da postupi drugačije? Kao što sam u ono vreme već tvrdio, jeste: mogla je ranije da podigne kamatne stope i spreči rast mehura nekretnina, dok istovremeno kupuje (ili bar najavljuje kupovinu) državnih obveznica, obveznica Evropske komisije, Evropske investicione banke, čak i privatnih kompanija, a prilive usmerava na podsticaje za zelene javne investicije. Umesto toga, energiju i politički kapital je potrošila na prilagođavanje politika ECB kolaterala potrebama sumnjivih obećanja iz ESG programa (zaštita životne sredine, društvena odgovornost, upravljanje), što nije nimalo doprinelo povećanju ponude čiste energije u trenutku kada nam je bila najpotrebnija.
Takođe, umesto da se založi za promene u EU sporazumu kojima će se ECB osloboditi obaveze da naše vlade uvek održava u stanju solventnosti, davala je nepromišljene izjave kojima je najavljivala dolazeću smenu dolara kao globalne rezervne valute.
Gde smo sada? Njena neobična mešavina nesposobnosti i veštine pretvaranja doprinela je rastu popularnosti AfD u Nemačkoj, Meloni u Italiji, desničarske partije Vox u Španiji i tako dalje. Ostaje nam da se nadamo da će ljudi iz ovih partija sopstvenom nesposobnošću brzo proćerdati stečene dobitke, i da će se to dogoditi pre izbora za Evropski parlament najavljenih za sledeću godinu.
(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
Bonus video:
