Nigdje nije tako lako uspjeti kao u Crnoj Gori. Potrebno je da čovjek bude bez obraza i malo bezobrazan. Baš kao što su se devedesetih godina ljudi bogatili preko noći, tako je danas moguće uspjeti preko noći. Preskaču se ljestvice, po nekoliko njih. Ali ne zato što su ljudi sposobni, već zato što su preambiciozni i što ne postoji na stepenicama niko ko će provjeriti sposobnost onih koji tvrde da su bogom dani za udobne fotelje.
Postoji jedna grupa ljudi, možemo je nazvati preskromnom polovinom. Oni ne žele da se nameću, tako su vaspitani (neko će reći - ubijeni su u pojam), da ne traže previše, da čekaju da vrijeme dokaže njihove sposobnosti, da se nadaju postojanju ljudi koji će prepoznati njihove kvalitete. Ti ljudi ostanu da čekaju, odnosno, izvise, a upravo oni su grupa koja ima najviše znanja, kvaliteta i izvjesno je da bi najviše doprinijeli sistemu. Ali takve treba tražiti, a nikome se to ne radi kad se sve radi u cajtnotu.
Druga grupa su već pominjani “preambiciozni mediokriteti”, koji prolaze kao kroz puter. Nakite CV, dignu nos, odijelo im je oklop, svima se javljaju, sa svima ostvaruju kontakte i vrebaju priliku. Možemo ih nazvati “Imači mišljenja” ili “Majstori ispraznosti”. Oni komentarišu i na mrežama su sveprisutni, taguju, lajkuju, ne patišu. Ne libe se da se samo-preporuče, da se nametnu kao idealni kandidati, da s nipodaštavanjem prezru konkurenciju. Oni upadaju, oni sebe lansiraju, znaju koliko ne znaju i ambicija je njihov jedini ključ do uspjeha. Oni su u svoju korist nakaradno preveli “uzmi sve što ti život pruža” u “otmi sve”.
Niko nikoga ne preispituje. Nema vremena, a slabo ko poznaje materiju, zato je moguće da obični činovnici nekad jedva ugurani u ambasade, da upravo oni postanu “diplomate sa zavidnim dugogodišnjim iskustvom”. Nekad se dvije godine računaju kao “dugogodišnje iskustvo”, jer važno je da nije jedna godina, sve ostalo se računa kao “mnoštvo”. Preskoče par stepenica, jer takvo je vrijeme, niko nikoga ništa ne pita. Važno je da si na pravom mjestu u pravo vrijeme, bila to Viber grupa ili kafić. Ako izlaziš na prava mjesta, ako ulijećeš klizeći u razgovore sa onima koji se pitaju, moguće je da uđeš u neko ministarstvo. Važno je da te se sjete kad dođe vrijeme odlučivanja, kad bude falilo ime koje će popuniti prazne kolone. Što bi rekao veliki mislilac Šomi Roganović: “Najbolji se dvoume, najgori se kurče”. Važno je da budeš u imeniku i da se javiš odmah, da kažeš “da” bez preispitivanja i da dođeš za 15 minuta da potpišeš što treba, da ništa ne čitaš, to se podrazumijeva. Sve je postalo rulet, vidi se rezultat po imenovanju državnih sekretara. Kao da ih izvlače iz šešira bez gledanja. Ko su oni? Sivijaši!
Ljudi su poput biljaka. Zemlja je dobro nađubrena. Neki izdanci krenu snažno, paraju nebo, odoše u visine. Ali su obične stabljike, plodovi su upitni. Važno je da kažeš da si ekspert. Da gledaš u oči dok to tvrdiš. Ko te pita za koju si oblast ekspert i da li znaš to da radiš, kakav si menadžer, da li si tim lider i imaš li viziju, koncept i strategiju. Sve može i sve biva. Dok se ispostavi da ljudi pojma nemaju, da su kontraproduktivni, proći će par godina, a to je mnogo plata i zvanje koje zveči.
Sve niče u Crnoj Gori. Ranije se presađivalo, potkupljivalo, gledalo kroz prste zbog partijske pripadnosti, a sad se samoproglašava i ne čekira. Sve može da prođe. Dobrodošli su i procesuirani, kažnjavani i neznaveni. Možda ne bi loše bilo da dodaju u CV i stavku “pokažite mi bilo koje merdevine i popeću se do vrha”. Što će gore ta osoba da čini, to ni sama ne zna. Važno je da je na vrhu. Ko na vrhu ak i mandat stoji, gazi sve pod sobom i polomi nokte za nebo se držeć.
Uspostavljamo nove trendove. Svaka nova vlada redove puni novim Sivijašima.
Izgleda je iz nađubrene zemlje nikla generacija beskompromisnih i preambicioznih, laktaši sa misijom, spremni na sve, samo da bi stigli do vrha. Oni će daleko dogurati, a vidjećemo hoće li zbog njih država da ispadne iz krivine. Državni sekretari ili Sivijaši. Kako to besposleno zvuči.
Bonus video:
