Četrdeset godina posle nastupa tadašnje grčke ministarke za kulturu, Meline Merkuri, koja je od britanske vlade tražila da vrati Grčkoj partenonske skulpture, evo nas opet: britanski premijer Riši Sunak otkazao je sastanak sa grčkim premijerom Kirijakom Micotakisom zbog toga što je ovaj, u intervjuu BBC-ju, pomenuo ponovo ovaj zahtev. Melina Merkuri isticala je značenje partenonskih skulptura za Grke, bilo je tu reči o ponosu, svetlosti, identitetu i sl., ako se dobro sećam svog članka o tome. Slavno doba, kada je Grčka postala članica EZ bez ikakvih zahteva, usklađivanja, u odsustvu pravičnog zakona o manjinama, a sa socijalističkom vladom i dobrom dozom nerešene bliske prošlosti. Grci su se smatrali neposrednim naslednicima Helena, što se nije bitno promenilo, a većina Britanaca, onih pismenijih, smatrala je da Grcima treba da objasne ko su bili Heleni. Kada je bilo posebno potrebno, spominjan je Bajron, pomoć Grcima 1827. i večno savezništvo, britansko filhelenstvo, rođenje i mladost „grčkog“ princa Filipa, Elizabetinog supruga, odbrana Krita (britanski poraz i prvi vazdušni desant Vermahta) itd. Prećutane su interbrigade razočaranih revolucionara iz celog sveta, koji su francusku revoluciju hteli da prenesu u Grčku, Bajronova groza u stihovima pred idejom da se spomenici prenose u Englesku, strašan vojnički flop na Kritu, i posebno uloga Britanaca u uspostavljanju vojne strahovlade posle Drugog svetskog rata, kada su sa pravom kolonijalnom krvoločnošću pobili grčke partizane-komuniste.
Što se tiče Tomasa Brusa, erla od Elgina, koji je celu stvar započeo sumnjivom kupovinom od turskih vlasnika, i putem testera, sekira i kanapa preuzeo delove Partenona i preneo ih na svoje imanje, lista njegovih zlodela je podugačka - sem ovog najvećeg: od četiri lađe, u Englesku su stigle tri; ostaje nejasna njegova uloga u krađi gradiva koje je za sobom u Atini, gde je umro od groznice, ostavio klasičar Džon Tredl - taj je opisivao i crtao spomenike, umesto da ih testeriše; kada je Elginu država ponudila novac za spomenike, učinilo mu se premalo, pa ih nije dao; dobio je veliku odštetu na sudu od ljubavnika svoje žene, koga je tužio, a zatim ipak skoro bankrotirao. Uz to, dobio je neku neprijatnu boleštinu, i umro zaboravljen i siromašan u Parizu. Anglo-američki izraz za poludeti (losing one’s marbles) odnosi se na klikere, a ne na Elginove mramore: a baš bi bilo zgodno.
U raspravi koja se rasplamsala sredinom osamdesetih godina prošloga veka, Englezi su pokušali da „ohlade“ emocije Meline Merkuri, i to u nekoliko knjiga. Glavni argumenti bili su da su spomenici, danas u Britanskom muzeju, dostupni publici besplatno i svakog dana u godini; da su za vreme Drugog svetskog rata preživeli u bezbednosti podzemne železnice; da je vazduh u Londonu temeljno pročišćen koju deceniju ranije, i da bi vazduh u Atini na skulpturama ostavio kobne tragove i brzo ih uništio. Sve to je tačno, ili bar bilo tačno. Sama sam bila svedok kako su Karijatide („žene iz Orahovice“ u posrbici) sa Erehtejona u dvadesetak godina atinskog smoga izgubile lica i morale biti zamenjene. U međuvremenu, pred kraj milenijuma, veliki zagađivači Atine ugašeni su, vazduh je postao bolji, pravila o posetama spomenicima mnogo stroža (ljudski znoj je jedan od uništavajućih elemenata). I, najvažnije, izgrađen je novi Akropoljski muzej, sa nenadmašnim svetlosnim planiranjem i mestima predviđenim za spomenike koji nedostaju. Melina Merkuri je, sem patetičnosti, imala i nepobedivi argument, vidljiv jedino na terenu: ništa ne može da skulpture okruži bolje od atičke svetlosti - da, baš atičke, na jezičku između dva mora, i posebno u „lavoru“, kako Atinjani zovu dolinu u kojoj se smestio glavni grad Atike i Grčke, Atina. Britansko javno mnjenje takođe je postalo drugačije, otvorenije i ljuće: Sunaka Britanci mrze skoro isto koliko Grci Micotakisa, bogati konzervativci su zadnji po ubedljivosti u politici, ne samo u Engleskoj. Ispad Sunaka je u najnezgodnijem mogućnom trenutku prekinuo višegodišnje diplomatsko pregovaranje o spomenicima, koje bi se sigurno završilo prvo pozajmicom, a zatim i trajnim ostankom čuda na mestu gde je ostvareno. Ućutkane i rasplakane Muze imaće u budućnosti kratak praznik, a onda će se sve nastaviti po starom u svetu izgubljenih klikera. Nadajmo se da slavlju neće prisustvovati ni Micotakis ni Sunak.
Pripadam retkom soju koji se slobodno muvao po Akropolju u noćima punog meseca, i grejao se na belom kamenu, gde god mu je palo na pamet. I onima koji su obožavali Melinu, posebno u ulozi prostitutke koja, posle predstave tragedije u Herodovom Odeonu, daje svoju interpretaciju, o tome da su posle nekih porodičnih neslaganja na kraju svi otišli na more. I koja, u istome filmu, teši uvređenog rebetskog muzičara koji se zatvorio i neće da dalje svira i peva jer mu je neki šašavi profesor pomenuo note, ovim rečima: „Da li ptice znaju note?“ Žil Dasen, rođen u Odesi jevrejskim roditeljima, isteran iz SAD kao komunista, podsmevao se u svom genijalnom filmu Nikad nedeljom (1960) podjednako nadutoj aproprijaciji helenstva kao i utapanju u samoizmišljenoj spontanosti, jer i jedno i drugo je posledica kolonijalizma. Uz to je još dobio i Melinu. Pa ipak, ako ste u stanju da se rasplačete od milošte pred Nikom koja popravlja sandalu, da prepoznate note u ptičjem pevanju i da zaglavite do zore u rebetskom dertu, meraku, sevdahu, inatu, glendiju i ćeifu, opremljeni ste protiv kolonijalizma (bonus - i rasizma i nacionalizma), uključujući i vaš.
Partenon je, dok ste u Akropoljskom muzeju, sve vreme u oku, gledate ga zajedno sa skulpturama, u odrazu na staklu, kud god da se okrenete. Više skulptura izloženih pogledu, više Partenona. To može biti trn u oku samo onima koji bi, kao izvesni Morozini, pucali po njemu, sekli pa kupovali i prodavali kao Elgin, ili krpali njime unutrašnju politiku, kao Sunak i Micotakis. A bilo je i takvih kao Manolis Glezos, koji se 1941, tri dana posle postavljanja zastave sa svastikom na Akropolj, popeo po najstrmijoj steni sa prijateljem (i sa devetnaest godina) i dotičnu zastavu skinuo i pocepao: bila mu je trn u oku.
Bonus video:
