Zašto ne možemo da kažemo da je izjašnjavanje o religiji koju zastupamo, na popisu koji predstoji u Crnoj Gori, intimna stvar? Što opet ne znači da je neminovno potrebno. Ali kome i zašto? Vera jeste intimno pitanje srca, ali pripadanje određenoj organizaciji, instituciji, pitanje je prisustva iste institucije u javnom prostoru. Brojni su primeri uticaja religije na politiku. Uzmimo samo kao primer razdvajanje Indije i Pakistana, gde je religija ta koja definiše ono što je Frojd nazvao narcizmom malih razlika. U Pendžabu živi jedan narod koji se zovu Pendžabci i oni su jedna etnička grupa koja se razlikuje po veri: Muslimani, hindusi i siiki, tri religije, ali pripadaju jednoj etnolingvističkoj grupi. Ono što je interesantno je kada su se cepali Indija i Pakistan, jeste da je region Pendžaba podeljen, te je jedan deo u Pakistanu dok je drugi ostao u Indiji. Tako danas imamo indijski Pendžab i pakistanski Pendžab. Ako pogledamo na jednu pa na drugu stranu granice, videćemo da se taj narod ne razlikuje ni etnički, ni po jeziku, pa čak ni fizički. Ovakav oblik antagonizma se često hrani ljubomorom zbog percepcije male prednosti jedne strane nad drugom, a osim toga, latentne verske razlike dodatno podstiču ovu mržnju, posebno kada se situacija zahukta spolja.
U svim društvima se popis preliva na javne politike po automatizmu, što apsolutno nije problematično. Problem nastaje onda kada imate, recimo, pitanje kako ćete nazvati jezik kojim svi govore? Što ponovo nije nužno problem po sebi. Tu nismo više ni na terenu malih razlika, već na svesnoj zloupotrebi politike. Jezik nije tema ovog pisanja, već samo primer, a kada smo već kod jezika zgodno je pomenuti primer Belgije da nam bude jasnije. Tu imamo najmanju zamislivu razliku između govornika flamanskog i govornika francuskog jezika. Zamislite sada podelu Belgije na osnovu te minimalne razlike.
U fokusu provincijalnog rivalstva među malim zajednicama i religijama konkurencija može proizići i iz ekonomske, kulturne ili istorijske prednosti ili prirode, stvarajući atmosferu neprijateljstva. Mržnja se često hrani ljubomorom zbog percepcije čak i najmanje prednosti. Makar to bilo i priznanje ili drugi faktori koji pokreću rivalstvo i osećaj nepravde. Podtekst mržnje često uključuje i duboko ukorenjene nacionalne i verske razlike čiji elementi postaju pojačivači napetosti koji konflikt vode u eskalaciju kada se lokalno rivalstvo dodatno usmeri. Tada je važno pravilno analizirati i identifikovati ključne trenutke i događaje koji doprinose radikalizaciji situacije i razmotriti moguće pristupe prevenciji ovakvih konflikata.
Ako se vratimo na početak pisanja i potencijalnog objašnjenja zadatog problema, moramo se zagledati još u period Hladnog rata. Neću ići u same početke ovog problema, uzdizanja hrišćanstva kao državne religije od strane cara Konstantina, već ću pokušati da ilustrujem uticaj i vezu politike i Crkve kroz dve dominantne strane - Carigrad i Moskvu. Samo pitanje o odnosu Crkve i države kroz istoriju ima kompleksan odgovor jer se situacija razlikuje u različitim periodima i društvima. U mnogim slučajevima, Crkva je imala snažan uticaj na državne poslove, dok je, u drugim, država bila ta koja je uspostavljala kontrolu nad Crkvom. Stoga je važno uzeti u obzir različite političke, verske i kulturne kontekste kako bismo bolje razumeli dinamiku odnosa između Crkve i države tokom istorije.
Još su se Solovjov i Bulgakov zapitali šta znači biti hrišćanin van Ruske Imperije i da li je, i koliko, Crkva nezavisna od države. Mi i danas suštinski postavljamo ista pitanja. Od crkvenih velikodostojnika često čujemo da se oni brinu za spasenje svih, ali šta to znači za društvo koje nije monolitno ili tradicionalno, nego sastavljeno od različitih kultura, nasledstva, religija, rasa i nacionalnosti? U pluralističkom društvu hrišćanske crkve će nastaviti da budu u borbi sa drugim religijskim i sekularnim opcijama za interpretaciju svetonazora i onoga što donosi stvarnost. Tako će Crkva uvek iznova biti pred izborom dva puta: da se potpuno povuče u privatnu sferu ili, pak, da se identifikuje u potpunosti sa političkim vlastima jedne države. Da li će i ona pristati na put sekularizacije kao kompleksnog i trajnog procesa emancipacije društva i društvenih struktura gde će svesno pristati na gubitak svog uticaja ne bi li sebe vratila na put prirodnog naznačenja, ili će ostati na putu stvarne ili prividne brige čuvanja onoga što ona kroz saradnju sa državom vidi kao čuvanje nacionalnog interesa, dok sekularno društvo taj odnos razume kao čuvanje privilegija zvaničnika Crkve. Ali je jedno sigurno, a to je da je sve primetnije da sekularizacija nije u napretku, šta više, religija ponovo dobija na značaju. Sekularizacija postaje deo puno šireg društvenog događanja, koje nikako ne isključuje religiju, nego je pojačava. Zato se uporedo sa sekularizacijom dešava i desekularizacija i ona postaje samo jedan deo puno šireg društvenog fenomena, koji nazivamo pluralizam. Tako je danas glavno pitanje kako određujemo Crkvu u pluralističkom društvu?
U periodu Hladnog rata dve različite politike vode dve patrijaršije, Carigrad i Moskva. Moskva je kao značajan politički instrument u delu socijalističkog sveta širila svoj verski uticaj, što je pratila politička ideologija Sovjetskog Saveza. Na drugoj strani, uvidevši izazove koji su pred njom stajali u drugoj polovini dvadesetog veka, Carigradska Patrijaršija je bila primorana da prihvati izmene u geopolitičkom okruženju, kao ne samo više verski već i politički entiteti. Tokom 1951. godine, Carigradska Patrijaršija je postala delom Republike Turske, koja je ustupila svoj suverenitet kako bi postala delom NATO-a. Istovremeno, Atinska Arhiepiskopija postaje integralni deo Grčke, koja je takođe pristupila NATO-u 1952. godine. Ovo je postavilo Tursku i Grčku na raskršće između socijalističkog i kapitalističkog sveta, što je postalo izvor konflikata tokom 20. veka. Osnivanje Svetskog saveta crkava 1948. godine, ideološki je obeležilo podelu pravoslavnih crkava po hladnoblokovskim linijama, na strane NATO-a i Varšavskog pakta*, što je dodatno zakomplikovalo situaciju.
Iz svega navedenog, vidimo složenost odnosa između Crkve i društva, Crkve i države, kao i njihovo teško razgraničavanje. A za državu ostaje važno pitanje koje je još postavio Brubaker o tome da je građanski identitet često povezan s nacionalnim identitetom, ali nije isto što i nacionalni identitet, jer iako povezani oni se mogu i razdvajati. Na državi ostaje odgovornost na uticaj politike na institucije, kao i na to kako institucije utiču na oblikovanje nacionalnih i građanskih identiteta. Brubaker ne smatra uzaludno da se ove dve kategorije moraju razlikovati kako bi se razumelo funkcionisanje modernih država. Jedno je temelj etničke pripadnosti, a sasvim drugo pravo i obaveza koje pojedinac ima prema državi. Nacionalna pripadnost jeste često ključna komponenta građanskog identiteta, koja istovremeno naglašava dinamiku odnosa između ova dva pojma. Dok je na drugoj strani institucija Crkve koja je izazvana na postizanje ravnoteže između svoje istorijske uloge i promena u geopolitičkom kontekstu još od svojih početaka. Ova analiza ukazuje na potrebu za stalnim prilagođavanjem Crkve savremenim društvenim dinamikama, dok istovremeno treba da čuva svoje duhovno nasleđe. Kako će Crkva reagovati nakon popisa, kakav god ishod bude, posvedočiće sama svojim namerama u savremenom svetu, svojoj iskrenosti i naznačenju. Tek ćemo videti.
Autorka je vjerski analitičar
* Jović Rastko, Dinamika crkvenog identiteta, Biblos, 2023, str.181
Bonus video:
