Bogate, tehnološki napredne zemlje sada aktivno usvajaju strategije industrijske politike koje su osmišljene da ubrzaju energetsku tranziciju: industrijski plan “Grin dil” u Evropskoj uniji, Zakon o smanjenju inflacije u Sjedinjenim Državama, Strategija zelenog ekonomskog rasta u Japanu, korejski “Nju dil”. Mnoge zemlje u razvoju takođe razvijaju i sprovode vladine projekte za promovisanje zelene industrijalizacije usred sve veće konkurencije u proizvodnji električnih vozila, takozvanih “tranzicionih” minerala i čiste energije.
Na primjer, brojne afričke zemlje, uključujući Južnoafričku Republiku, Keniju, Mauritaniju, Egipat, Džibuti, Tunis, Maroko i Namibiju, sprovode vladine inicijative za podršku razvoju u vezi sa zelenim vodonikom. Druge zemlje, uključujući Indoneziju, Boliviju i Čile, sprovode nacionalne strategije za podsticanje industrijalizacije koja se oslanja na iskopavanje i preradu nikla, kobalta, bakra, litijuma i drugih “tranzicionih” minerala i metala.
Ove politike koriste širok spektar instrumenata, uključujući subvencije, propise, podsticaje i razne šeme saradnje između vlada i preduzeća, i veoma variraju u zavisnosti od dostupnih javnih i privatnih resursa. Međutim, u svim slučajevima, ove politike pokušavaju da istovremeno odgovore na tri krize: ekonomsku stagnaciju, polarizaciju i nestabilnost radnih mjesta i intenziviranje klimatskih promjena.
Logika iza ovog oživljavanja industrijske politike je da se istovremenom borbom sa tri krize može stvoriti pravi krug: ciljano ulaganje u zelenu industriju i energiju će stimulisati ekonomsku aktivnost, što će stvoriti dobro plaćena radna mjesta i pokrenuti niskokarbonska privreda. Primjer ovakvog pristupa bila je „moderna američka industrijska strategija“ koju sprovodi Bajdenova administracija, a koja uključuje zakone koje podržavaju obje partije u zemlji: „O infrastrukturi“, „O čipovima i nauci“, „O smanjenju inflacije“. Bajdenov takozvani „trostruki cilj“ ima za cilj da podstakne konkurentnost SAD u odnosu na Kinu, poboljša ekonomske izglede za američke radnike i ubrza dekarbonizaciju.
Ipak, osnovna ideja da su takve industrijske strategije korisne za sve zamagljuje rizik od toga da rješavanje jednog problema može iskomplikovati drugi. Štaviše, kontradikcije između ovih političkih ciljeva već postaju očigledne. Na primjer, dekarbonizacija privrede možda neće stvoriti onoliko pristojnih radnih mjesta koliko se prvobitno očekivalo. U SAD, i proizvođači automobila i United Auto Workers upozoravaju da bi prelazak na električna vozila, koja zahtijevaju manje komponenti, mogao dovesti do gubitka radnih mjesta. Jedan dio radnih mjesta će se preusmjeriti na proizvodnju baterija, ali ovo je slaba utjeha za američke i evropske automobilske radnike jer Kina dominira globalnim lancima proizvodnje baterija.
Pored toga, i druge vrste ekološke štete mogu nastati zbog rasta zelenih industrija. Iako su strategije industrijalizacije u nekim zemljama na Globalnom jugu osmišljene da stvore zapošljavanje i vrijednost kroz proizvodnju „tranzicionih“ minerala, one imaju tendenciju da održavaju ekstraktivističke prakse. Na primjer, Argentina, Bolivija i Čile (takozvani litijumski trougao Latinske Amerike) nastoje da lokalizuju različite elemente lanca proizvodnje litijuma, od rudarstva i prerade do konačnog sklapanja baterija. Međutim, rast ove industrije ugrožava vodne resurse (koji mogu biti iscrpljeni), može uzrokovati degradaciju tlo i uništavanje staništa, često u oblastima naseljenim autohtonim narodima Anda. A proizvodnja poluprovodnika, koji su postali srce čistih tehnologija, zahtijeva energiju, vodu i zemlju, a praćena je emisijama perfluorougljenika i drugih moćnih gasova staklene bašte u atmosferu.
Konačno, ekonomska stagnacija može imati destabilizujući efekat na domaću politiku, jer može primorati vlade da teže stopi ekonomskog rasta, bez obzira na ekološke troškove. Na primjer, britanski premijer Riši Sunak nedavno je najavio niz neočekivanih preokreta vezanih za vladina neto-nula obećanja. Odbacivanje opterećujućih klimatskih obaveza može izgledati kao politički atraktivna strategija koja će pomoći u jačanju neposrednih izgleda za ekonomski rast. Međutim - i tu dolazi do kontradikcije - dugoročni ekonomski rast će zavisiti barem djelimično od toga jesu li vlade obezbijedile da njihove privrede budu konkurentne u zelenim industrijama u budućnosti.
Kao što svi ovi primjeri pokazuju, industrijska politika nije čarobni štapić za rješavanje isprepletanih kriza našeg vremena. Ciljeve politike povećanja održivosti životne sredine i industrijskog dinamizma, kao i postizanja pune zaposlenosti, teško je pomiriti. Teški politički izbori moraju biti usmjereni na alokaciji resursa, određivanje strateških prioriteta i, što je najvažnije, raspodjelu ekonomskih i društvenih troškova. Štaviše, kako se globalno zagrijevanje pogoršava i ekonomski rast nastavlja da usporava, pravljenje takvih izbora biće sve složenije i teže. Ono što zovemo „zlo trojstvo” moderne javne uprave - klimatska katastrofa, ekonomska stagnacija, prenaseljenost - neće brzo nestati. Naprotiv, upravo će ovi faktori vjerovatno odrediti putanje razvoja javnih politika u doglednoj budućnosti.
Sve ovo ne znači da vlasti treba da odustanu od razvoja ambicioznih strategija za borbu protiv ovih kriza. Ne, hitna i efikasna akcija je apsolutno neophodna. Ali kada se ovi planovi predstavljaju kao povoljni za sve, prećutkuju se teški kompromisi povezani sa njima, a to uveliko povećava rizik da vlade izgube podršku javnosti. Složena i kontradiktorna priroda ovih političkih ciljeva znači da ih čak ni najbolje osmišljene politike neće dostići, barem ne u potpunosti.
Da ne bi bile viđene kao neko ko krši sopstvena obećanja, vlasti ne smiju da ignorišu kontradiktornosti i kompromise u osnovi zelene industrijske politike već moraju da ih prihvate i stave na javnu raspravu. Ovo je apsolutno neophodno kako bi se osigurala široka podrška vladinim projektima dekarbonizacije. Takav pristup bi stvorio pouzdane, transparentne strukture upravljanja zasnovane na principima demokratskog odlučivanja, javnog nadzora i kontrole. Kako stvari sada stoje, mnoge industrijske strategije su proizvod tehnokratskih procesa kreiranja politike odozgo prema dolje, uprkos svim pričama o „pravičnoj zelenoj tranziciji“ koja „nikog neće ostaviti pozadi“.
Vrijedi priznati da bi korišćenje ovakvih demokratskih procedura odlučivanja u privredi predstavljalo radikalan izazov postojećem sistemu privatne svojine i tržišne koordinacije. Međutim, ovo je apsolutno neophodno da bi se osigurao i održao popularni legitimitet zelene industrijske politike, a takođe bi doprinijelo kolektivnom i efikasnom procesu donošenja odluka i minimiziralo greške u upravljanju. U suprotnom, rizikujemo javnu pobunu koja će spriječiti kolektivnu akciju potrebnu da se zaštiti naša budućnost na ovoj planeti.
I. Alami je docent za političku ekonomiju razvoja na Univerzitetu u Kembridžu
J. Copley je docent za međunarodnu političku ekonomiju na Univerzitetu Daram
A. Moraitis predaje međunarodnu političku ekonomiju na Univerzitetu Lankaster
Copyright: Project Syndicate, 2023. (prevod: N.R.)
Bonus video:
