Nekad je RTCG prenosila najzanimljivije situacije sa dočeka Nove godine iz svih gradova širom Crne Gore. Među bizarno interesantnim situacijama bilo je kad prikazuju političare koji čekaju Novu u nekim restoranima od Žabljaka do Budve. Nakon ponoći, prije nego što izgrle svoje najbliže, narod formira red i čekaju da se izljube sa Milom, Filipom ili Svetozarom. Nije bilo tad telefona sa kamerom, nije bilo selfija i instagrama, ali prepričavali su sa kim su se rukovali, a sa kim su se izljubili.
U ono doba što ga mnogi zovu zlatnim, narod je gledao Tita i Jovanku u novogodišnjem provodu. Gledali su oni koji su imali tv. Ko nije bio prisutan na Titovoj proslavi, znalo se da je taj neko zglajzao. Nova godina bila je simbol bliskosti, slale su se simboličke poruke, samo indirektno i zakulisno. Nova godina bila je i predstava, sa karakterima prisutnim i otpisanim.
I dok za Novu političari uglavnom đuskaju po hotelima, običan narod je na ulici ili kući (u anketama ljudi vole da kažu kako je tako najbolje, iako bi i oni đuskali u hotelu na primorju, da para imaju). Konačno je oživio i trg u Podgorici, a fora je da domaći autori budu zaduženi za provod. Prije pauze sa organizacijom dočeka, na trgu u Podgorici pjevali su Colonia, Petar Grašo, a ko je imao kapuljaču na jakni, mogao je da u njoj dobije i petardu, pa da se rascvjetane jakne vrati kući.
Stvari su se izgleda promijenile. Ali jedna stvar je konstanta. Teško da ima ljepšeg utiska od “jutro posle Nove”. Kad velika većina ljudi spava, trijezni se i kaje, proštetati gradom je magično. Prije više od deset godina čekao sam Novu u Baru u Dablin kafeu. Rano prvog januara, na željezničkoj stanici u Baru prišao sam službeniku željeznice i pitao ga: “Ide li ovaj za Podgoricu” misleći naravno na voz. Čovjek mi je u tren odgovorio: “A ne nego će za Italiju”.
Dobio sam pravi odgovor. Jer, prvog januara postavlja se pitanje samo ako moraš. Red je ostaviti ljude na mir(u). Zato je i mrsko slušati poruke pjevača ili političara, sportista, glumaca ili bilo kog ko će da iskoči iz okvira standardne novogodišnje čestitke. Nova je stvorena da se uživa, a tih dana red je da se izbjegne politika, jer smo prezasićeni ostalim danima.
Ali opteretili su se ljudi s tim što je mislila da kaže Severina. Pa što je neko drugi odgovorio i ko je koga potkačio. Umjesto da jutro posle Nove provedemo uz kafu, s prijateljima ili sami, ljudi su se navukli na prepirku, fali im i za Novu fajtanja.
Zato je zlatan taj prvi dan, sve dok ga neko ne upropasti upadicom. Ima šmeka u toj mirnoći prvog januara, kad se najmanje priča o politici, kad makar fingiramo tendenciju da se ne nerviramo i da se volimo (svi).
U isto vrijeme stigne Nova u Kotor, Podgoricu, Budvu, Berane, Kolašin, da ne nabrajam kao Bečić u predizbornoj kampanji sve gradove u nedogled. Poenta je da što je grad mirniji i manji, to je prvi januar bolji i ljepši.
Jer, kad prođe ponoć i Nova, bitno je da ti neko od srca čestita, da se nekome obraduješ iskreno, a ne da te natovari informacijama o tome ko je što rekao, kome i zašto. Red je da svi makar odglume raspoloženje, makar jedan dan.
Safre ima dovoljno, a lijepih riječi premalo.
Bonus video:
