Možda je A. Vučić dodatno učvrstio vlast posle svoje male seoske priredbe u Njujorku. Tamo je inače promašio sve što je naumio, ali je sigurno potrefio svoju publiku u Srbiji. Pobednik se vraća sa oborenim kopljem, jašući bedeviju naopako i sa barjakom koji je pred velikim svetom svedočio o njegovom sumnjivom rodoljublju.
Njujorška etapa u uzaludnim putovanjima će uskoro biti zaboravljena. Osim ako Mile Dodik ne pokuša da se mirno raziđe na račun Srbije. Čovek koji je sebe proglasio za Srbiju nikada nije stigao tamo gde je krenuo i nije verovatno da mu je bilo koji cilj poznat. Apsolutnu vlast uporno čuva uzastopnim porazima.
Izbori i njegovi nasilni trijumfi na njima nimalo ne utiču na prethodnu tvrdnju. Porazi vladara u naše ime ne nailaze na otpor. Apsolutna vlast se uspostavlja i u bizarnim ritualima inicijacije svemoćnog vođe. Molitva na sabahu pred put u Njujork nije samo uzajamno iščašenje crkve i države i ekscentrično metanisanje dva raba, nego i znak da je vladar spreman da uradi sve što mu se prohte. Možda sledi istraga neprijatelja i protivnika njega i njegove klike, to je svojom verzijom ezopovskog jezika već najavio.
Fenomen atentata i njegove upotrebe u postpolitičkom vremenu u Srbiji je objašnjiv samo kao ispisivanje epske nekrofilne ode. Njegovi tzv. mediji i dvorska posluga, naročito posle pokušaja atentata na premijera Slovačke, počeli su da traže zlokobne analogije i oplakuju svog živog totema, optužujući slobodne medije ili ljude sklone da slobodno pišu i govore, da je to što rade upravo atentat ili njegova priprema u završnoj fazi. Časni ljudi su se našli usred Pinkovog linča; od tako infektivne pomame može da ih zaštiti samo ekološko zatiranje te mokrionice.
Jecaji pred živim monarhom znak su fanatične ulizičke podatnosti. Jedino takav, uz njihove preventivne parastose može da vidi sebe kao žrtvu nad kojom godinama leleču nitkovi spremni da ga zaštite represijom. Sve što se njemu ne dopada mogao bi da bude atentat, da bi to bilo sprečeno, mora da se zaustavi sve što on ne želi da čuje.
Kad budu ućutkani zvukovi koji mu ne gode, nastaće željeno bezglasje. Biće sam sa svojim govorima. Bez pitanja koja ga dovode do prezrivog besa i nervnih slomova. Takav ambijent, ma koliko zastrašujući, nije moguć bez izolacije ili čak uklanjanja „neprijatelja države“. Opšti strah mora da čuva vladarski spokoj i podrži njegovu svirepost.
Ma koliko ovakva projekcija bila mračna, ona je sasvim blizu ukoliko otpor pretnji izostane ili bude zataškan opštom melanholijom. A izgleda da će biti, tako stvari stoje.
Diktator, međutim, nije u stanju da razume opasnosti koje dolaze iz ideje o večnoj vlasti. Tuđa istorijska iskustva, koja su bez izuzetka jako loša, njega ne zanimaju. Svako od takvih bio je siguran je u svoju izuzetnost, uveren da neće ponoviti tragične greške.
Ipak se ključne stvari odvijaju nezavisno od grešaka i nalaze se u sferi zablude o nepogrešivosti. Tamo gde je nesmenjivost postala sistem, nema dobrog izlaza ni za koga.
Srpski vlastodržac ne želi da izgubi vlast ni u kakvim okolnostima. Izbori su već postali besmisleni, otpor je mlak dok ga još ima. Već u ovom času on je praktično nesmenjiv, pošto su satrti svi demokratski mehanizmi. Stvoren je neubedljivi kult od opskurne ličnosti bez harizme, ali utoliko gore. Nauka, kultura, obrazovanje pa i sport, već su zaduženi da snagu takvog kulta ličnosti obrazlože i slave i njenoj izuzetnosti i nesmenjivosti, dakle konačnom rešenju posle koga ne dolazi ništa.
To je nesumnjiva distopija, ili kakotopija koju definiše sama njena struktura i ugnjetavajuća tiranska kontrola. Mi više nismo u stanju da se izborimo i oslobodimo od udara na bilo koju od ljudskih sloboda. Ovde se, čak i u okviru poslednjih ostataka političke borbe, očekuje udeljivanje takve pogodnosti od snaga koje su ih oduzele, i to je tek zabluda sui generis, pred kojom srpska opozicija pokazuje dodatnu nemoć.
Mit o nesmenjivosti održava se svim sredstvima (represivnim dinastičkim apsolutizmom u Severnoj Koreji, na primer), a razbija otporom koji je neizbežan i kad se čini da je nemoguć. Određen je i fizičkim ili biološkim limitima vlastodršca. Korejski izuzetak ne menja ishode.
Nesmenjivost vlasti u Srbiji nastaje i kao posledica nasilne prevare, mafijaške pljačke, korupcije i kriminalizacije sila legitimne prinude, kao i njihovo partijsko presvrstavanje. Njihov je interes da opstanu što duže, odbrana kulta koji postaje opskurni spomenik najgorim vremenima i nije proizvod opčinjenosti njime, nego potreba da se sačuva stečeno u velikoj pljački.
To istovremeno i slabi temelje vladavine. Njena koruptivna trulost i crvotočnost, kao i višestruka oštećenost vladara, nagoveštaji su rušenja, čak i u utišanom otporu.
Ključna opasnost po nesmenjivu vlast je sama nesmenjivost. Ako nema izlaza, on se traži tamo gde se ta stvar može probiti, ili se sama stropoštava zbog neizlečive metastaze.
Nesmenjivost na izborima je siguran znak da je pad u toku i da je velika drama neizbežna.
Bonus video:
