Kome je Crna Gora bila draža od istine pre 18 godina ne bi trebalo da ima mnogo dilema oko današnjeg izbora između članstva u EU i istine. Konfučijanska mudrost kaže da nije važno da li je mačka crna ili bela sve dok lovi miševe. Vlada Milojka Spajića, zasada, “lovi miševe” i zato je manje važno u ovom momentu određivati njenu ideološku, identitetsku ili svetonazornu boju i ukazivati na njene mane i nedostatke.
Vlade u dobrom delu članica EU su popunjene ili podržane u nacionalnim parlamentima od ekstremne desnice, suverenista, populista, čak i rusofila, od Italije i Holandije preko Švedske i Finske do Slovačke, Mađarske i Hrvatske. Voz za EU prolazi sada i ako ga Podgorica ne uhvati ko zna kada će ponovo proći, a od svođenje računa sa onima koji imaju (ne)skrivene simpatije prema perjanicama organizovanog kriminala ili ratnim zločincima ne može se pobeći i u budućnosti će svaka prilika biti dobra da se taj posao završi.
Crna Gora ima istorijsku priliku da napravi najvažniji korak od obnavljanja nezavisnosti 2006. godine u sledećih nekoliko nedelja jer se nalazi na raskrsnici na kojoj može da se katapultira za članstvo u EU, u sledećih pet godina, ili da bude uvučena u zapadnobalkanski vrtlog država koje ne mogu (većina država regiona) ili ne žele (to važi za Srbiju) da drastično ubrzaju svoj put ka ulasku u EU. Za razliku od drugih, crnogorski političari drže u svojim rukama budućnost vlastite zemlje i samo oni mogu da je stave na kocku, kao što su to činili nekoliko puta u bližoj prošlosti.
Najgore što može da se desi jeste da za nekoliko godina, kada bude odveć kasno, svi shvate da je ovo bio zlatni “momentum” koji nije iskorišćen, kao što sada svi znaju, puput velikih generala posle bitke, kakve smo šanse propustili u poslednjoj deceniji prošlog stoleća i u prvoj tekućeg, razmišljajuči na devetnaestovekovni a ne dvadesetprvovekovni način.
Vlada Milojka Spajića i vladajuća većina koja je podržava u Skupštini Crne Gore ima stotine mane, nedoslednosti, problematičnih ljudi. Nisu svi potezi izvršne vlasti, kao ni stavovi političkih prvaka koji stoje iza nje proevropski ili u skladu sa svetonazorima pravnih i uređenih država, ali sada je “game changer” trenutak. Kao što su zagovornici nezavisnosti Crne Gore i kritičari režima DPS-a zapušili nos u predreferendumskim godinama i stali uz Mila Đukanovića, tako i sada oni koji žele da vide svoju zemlju kao 28. članicu EU, uprkos neslaganjima sa Spajićem ili njegovim koalicionim partnerima, moraju još jednom da budu više pragmatični a manje dosledni ili idealisti. Biće vremena za obračune i Aristotelovu maksimu o Platonu i istini.
Gledajući hod bivših jugoslovenskih republika koje su postale članice EU zaključuje se da je Slovenija morala da čeka druge istočnoevropske države, iz geostrateških razloga, nekoliko godina da bi postala deo Unije, dok je Hrvatska svojom krivicom, ili bolje rečeno zbog Franje Tuđmana i HDZ-ovog hercegovačkog krila, propustila priliku da uđe u prva dva “vlaka” za EU da bi uskočila, u poslednjem momentu, u treći.
Put evropskih integracija može da se uporedi sa hvatanjem talasa na surfovanju, ako zgrabite pravi i dobro ga “uzjašete” cilj je na dohvat ruke. S jedne strane, ne vrede mnogo dobri talasi ako ne znate ili ne želite da stojite na dasci, na drugoj ni savršeno dobar surfer ne može mnogo ako je površina mora kao “ulje”.
Sticaj okolnosti je takav da se postojeća šansa može porediti samo sa onom koja se kreirala na početku ovog veka, međutim, tada su u Beogradu bili zaokupljeni “odbranom” Kosova i zaštitom haških optuženika a u Podgorici osamostaljivanjem. Mogle su tada Srbija i Crna Gora, zajedno, da uhvate priključak sa Hrvatskom, ali su imale druge prioritete.
Istorija se ne ponavlja, ali se rimuje, rekao bi Mark Tven. Crna Gora je propustila prethodnu najveću evrorpsku priliku jer je za tadašnji vladajući DPS sudbina njenog lidera bila važnija od članstva u EU, baš kao što su za ondašnje rukovodstvo u Srbiji, ali i političke stranke dela Srba u Crnoj Gori, bili važniji Radovan Karadžić i Ratko Mladić i “odbrana” Kosova.
Dvadeset godina kasnije eto nas ponovo pred sličnim dilemama. Pre dve decenije Milu Đukanoviću je trebala nezavisna Crna Gora i međunarodni imunitet da bi sebe spasao od krivičnih postupaka u Italiji, a danas Crna Gora da bi ušla u EU mora da položi ključni ispit iz vladavine prave kroz procesuiranje ljudi koji su u pipcima organizovanog kriminala držali državu zarobljenu nekoliko decenija. Na suprotnoj strani pitanje odnosa prema devedesetim, ratnim zločinima kao i pitanje Kosova lebdi kao Damoklov mač nad celom Crnom Gorom držeći je u peremanentnoj pripravnosti.
Ko je želeo da veruje da je DPS stvarao Crnu Goru zbog Crne Gore a ne zbog svog lidera morao je dobro da se zamisli posle pretnje Danijela Živkovića da će odgovor na pokušaj hapšenja Đukanovića biti radikalan i da će se partija organizovati da spreči takav događaj. Dakle, u očima Živkovića i današnjeg DPS-a, Đukanović je važniji od Crne Gore, od njenog članstva u EU, od njene budućnosti. Prava reakcija, odnosno evropski odgovor Živkovića na insinuacije o hapšenju Đukanovića bi bio da treba ispitati svaku sumnju i proceusuirati svakog za koga postoje osnovane pretpostavke da je prekršio zakon a da će partija stajati uz svog bivšeg lidera sve dok se pravosnažno ne utvrdi da li je bio kriv ili ne.
Španski kralj Huan Karlos je mnogo veća politička figura od bivšeg predsednika Crne Gore. Učinio je više za Španiju i rizikovao je mnogo više da bi svoju zemlju izveo na put demokratije. Podsetimo, Huan Karlos se nije samo oglušio o volju generalisimusa Franka koji ga je proglasio za svog naslednika i Španiju vratio u porodicu demokratskih evropskih država već je ustao javno protiv španskih generala i sprečio vojni puč koji je trebalo da vrati zemlju u doba diktature.
Sve pomenute zasluge nisu spasile Huana Karlosa, i pored toga što je kralj, od istraga zbog korupcije i utaje poraza. Kralj koji je Španiji vratio dignitet normalne zemlje već četiri godine je u izgnanstvu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima jer ga u njegovoj zemlji čeka zatvor.
Šta god ko mislio o Silviju Berluskoniju, bivši italiljanski premijer je sprečio secesinističke težnje severa Italije, “normalizovao” italijansku desnicu, previše nostalgičnu za Dučeovim vremenima, učinio relativno bezbolnim prelaz iz Prve u Drugu italijansku republiku, uveo svoju partiju u evrorpsku porodicu demohrišćanskih i narodnjačkih stranaka. Sve to nije sprečilo italijanske tužioce i sudije da procesuiraju u više od sto postupaka Berluskonija. Na kraju je pravosnažno osuđen na višegodišnju kaznu koju je izdržao u kućnom pritvoru i obavljajući društveno-koristan rad.
I francuski predsednik Nikola Sarkozi je u kućnom pritvoru, sa elektronskom nanogicom za identifikajciju iznad članka jer je osuđen u dva različita procesa za korupciju, zloputrebu položaju i trgovinu uticaja. Ono što je bilo nezamislivo do pre samo nekoliko godina se dogodilo. Širak, Miteran, Pompidu, D’Esten su imali više kostura u ormanu nego Sarkozi, ali su se provukli jer su bila druga vremena kada je stanovnik Jelisejske palate bio oksimoron: republikanski monarh.
Dakle, ko se zalaže za evropske vrednosti i članstvo Crne Gore u EU, ne može da prihvati da bilo ko, bez obzira na svoje prethodne zasluge, bude iznad zakona i nedodirljiv. Naprotiv, u interesu DPS i samog Mila Đukanovića bi bilo dobro da se stigne barem do sudske istine kroz procese jer će se oko istorijske goniti i naši čukununuci kao što se mi raspravljamo o kralju Nikoli, knjazu Danilu i Njegošu.
U idealnom scenariju za Crnu Goru bivši predsednik Đukanović bi sam došao kod državnog javnog tužioca sa dokumentima i drugim dokazima voljan da ispriča sve što zna o prethodnih 30 godina. Mogao bi da zaradi i status “svedoka-pokajnika” otvarajući put ka istinskom pomirenju u Crnoj Gori umesto što podseća na tragičnu crnogorsku prošlost prožetu krvnim osvetama. Tako bi Đukanović u zaustavnom vremenu svoje političke karijere promenio predznak vlastite uloge u crnogorskoj istoriji pokazujući da mu je Crna Gora draža od svega ostalog demantujući sve koji su tvrdili suprotno. Ali, bojim se da će se završiti kao u dramskom prvencu mog imenjaka Ivanovića “Ludi kralj” a buduće generacije se neće deliti samo na “zelenaše” i “bjelaše”, “partizane” i “četnike” već i na “milovce” i “antimilovce”. Međutim, ako može da posluži kao uteha, bolje je da se dele u zemlji koja je članica EU nego deo slepog evrorpskog creva na Zapadnom Balkanu.
Bonus video:
