Sada, pošto je litijumski sporazum uteran Srbiji, pitanje je šta dalje? Protesti još uvek traju, biće tu još natezanja, ali to nije ništa sa čim se velike energetske transnacionalne kompanije već nisu susretale. Režim koji je na vlasti u Srbiji u poslednjem je stadijumu metamorfoze iz posleratnog u neokolonijalni. Put od jednog do drugog popločan je nacionalizmom. Ni to nije neviđeno. Takav preobražaj već se desio u regionima Bliskog istoka bogatim naftom. Posle povlačenja imperija nastupio je period neokolonijalizma, kome su odgovarali lokalni autoritarni režimi. Ovi režimi dubokih nejednakosti stvaraju privid društvene kohezije tako što deo profita ulažu u proizvodnju i promovisanje “tradicionalnih” vrednosti. Upravo su ova društva izrodila moderne religiozne fundamentalizme. Ostaje pitanje kako se odnose transnacionalne kompanije koje eksploatišu mineralna bogatstva i lokalno stanovništvo?
Kao ulje i voda, bio je odgovor indijskog romanopisca Amitava Goša (Amitav Ghosh) u njegovom, sada već antologijskom, eseju “Petroknjiževnost” (Petrofiction) koji je davne 1992. godine objavio u nedeljnom magazinu The New Republic. Njegovo polazno pitanje bilo je kako je moguće da, za razliku od kolonijalnih sudara, iskustvo “Naftnog susreta” (Oil Encounter) nije izrodilo ni jedno književno delo vredno pomena? Odgovor je jednostavan i porazan: za glavne protagoniste ovog sudara od svetsko-istorijskog značaja, a to su, piše Goš, “Amerika i Amerikanci sa jedne, i narodi arapskog poluostrva i persijskog zaliva sa druge strane”, istorija nafte je predmet neprijatnosti takvih razmera da se graniči “sa neizgovorivim, sa pornografskim” (kurziv u originalu). Ali ipak, ovaj susret nudi prvorazrednu književnu građu. Na terenu, Naftni susret nije ništa manje spektakularan nego njegov kolonijalni prethodnik. Goš napominje da ovaj susret iznedrava situacije kojima se književnost prosto hrani: “gradovi-države u kojima je u suštini svako stranac; mešavine ljudi i kultura u proporcijama koje nisu mogle ni da se zamisle; okrutni sistemi ropstva rame uz rame sa nezamislivim bogatstvom; pustinje koje su tehnologija i militarizam transformisali do apokaliptičnih razmera”. Već u ovim crticama neko će lako prepoznati Beograd na vodi i Dedinje danas, i zapadnu Srbiju koliko već sutra…
Ipak, pita se Goš, kako to da se pored nesumnjivog tematskog potencijala ovaj susret pokazao tako “sterilan za imaginaciju”? Gledano sa (neo)kolonizatorske strane, nafta širi nepodnošljiv zadah, doslovno i metaforično. “Ona miriše na zagađenje i na ugrožavanje životne sredine. Ona bazdi, ona smrdi, tako da postaje problem o kome može da se piše samo jezikom Rešenja”. Taj jezik je jezik specijalizacije, koji je sušta suprotnost jeziku književnosti. Povrh toga, spolja gledano, tu i nema mnogo toga o čemu može da se piše. Goš naglašava da je vrlo mnogo uloženo u “nemost Naftnog susreta”. Sa zapadnjačke strane, zaglušujuća tišina koja ga okružuje proizvedena je putem “striktnog režima korporacijske tajnosti”, a sa strane starosedelaca, putem oštrog fizičkog i demografskog razdvajanja između stranih stručnjaka i lokalnog stanovništva. Nije pitanje da li će neko inženjere Rio Tinta da dočeka sa hlebom i solju, već kako će oni da odgovore na to gostoprimstvo: ono njima, jednostavno, nije potrebno. Oni nisu tu da ostanu, nego da uzmu ono što hoće i da idu dalje. U tome se u potpunosti podudaraju sa domaćim režimom.
Ipak, Goš naglašava da najveću prepreku jednoj književnoj artikulaciji Naftnog susreta ne predstavljaju zapadne korporacije niti lokalne autokratije, već sam režim pisanja, odnosno književni sistem koji je formiran upravo u periodu intenzivne energetske eksploatacije, i zahvaljujući njemu. Književnost, naročito ona visokotiražna, ne može da se izmesti izvan sistema koji je omogućava (Goš je ovom problemu posvetio više pažnje u njegovoj knjizi eseja Veliki poremećaj: Klimatska promena i nezamislivo, 2016). Izgleda da jedini način nošenja sa ovim problemom koji ona može da smisli jeste da pokuša da ga ignoriše i potisne. “Na kraju krajeva, možda je umeće pisanja, odnosno književnost kakvu mi poznajemo, odgovorna za nemost Naftnog susreta. Iskustva koje je omogućila nafta suprotstavljeni su sa mnogim istorijskim imperativima koje su uticali na književnost tokom poslednjih par vekova i uobličili njene specifične forme”. Dobar deo svog eseja Goš će posvetiti onim delima savremene arapske književnosti koja, uprkos svemu, pokušavaju da književno uobliče Naftni susret, pre svega romanima Abderahmana Munifa Iskopina (The Trench) i Gradovi od soli (Cities of Salt).
Možda će litijumska literatura biti izdanak hyper-književnosti iz devedesetih? Zamislite roman koji čitate na konzoli za igrice (ili na telefonu, ili laptopu…), i čiji zaplet dovodi do toga da se upali litijumska baterija, dakle do samouništenja medijuma na kome je napisan? Špekulacije na stranu, kako bi mogla da izgleda srpska književnost Litijumskog susreta? Da li će je uopšte biti? I ako je bude, koju vrstu kritičkog promišljanja svojih sopstvenih uslova postojanja će ona biti u stanju da iznedri? U kojoj je meri jedna književnost koja ne može da se suoči sa nedavnom prošlošću uopšte u stanju da zamisli blisku budućnost? Goš se pre tri godine ponovo kratko osvrnuo na “Petroknjiževnost”, zaključivši da je 9/11 donekle predstavljao prekretnicu u odnosu na stanje iz devedesetih, ali samo utoliko što su zapadna, posebno američka književnost i kultura stekli neku svest o naftnoj eksploataciji kao temelju tehnoloških dostignuća i životnog standarda u razvijenom svetu. Kao ni pre trideset godina, Naftni susret nije ostavio dubljeg traga u lokalnim književnostima.3 “Litijumski susret” je mnogo skorijeg datuma od naftnog. I ima potpuno drugačiju geografiju: najveće zalihe, i najveći kopovi, nalaze se Australiji, Kini i Južnoj Americi (Čile, Bolivija, Argentina). “Litijumski susret” u striktnoj, neokolonijalnoj analogiji sa naftnim, odigravaće se u ovim poslednjim zemljama, kao i na jugoistoku Evrope, u Srbiji. Predeli visoravni Atakame odgovaraju apokaliptičnim pustinjskim prizorima Naftnog susreta. Idilični pejzaži zapadne Srbije su na putu da im se pridruže.
Bonus video:
