Od trenutka kada je iz Zagreba zvanično objavljeno da će Hrvatska, posle 16 godina, da vrati obavezno služenje vojnog roka, bilo je jasno da će to uskoro da učini i Srbija.
Bez obzira što je u nekoliko navrata vlast u Beogradu najavljivala ovu mogućnost, predsednik Srbije je tek nedavno dao pismenu saglasnost, a Vlada Srbije je prihvatila i predložila zakonska rešenja kojima bi i u Srbiji služenje vojske postalo obaveza.
Slično kao u vezi s francuskim borbenim avionima - koje je najprije nabavila Hrvatska, ali polovne, a Srbija nove - tako je Vučić i u vezi s vojnim rokom morao da ispadne 'bolji' od svojih komšija. Dok je u Hrvatskoj obavezni vojni rok određen da traje dva meseca, u Srbiji je obaveza regruta da pod uniformom budu dva i po meseca, odnosno 75 dana. Tako se nastavlja, u najmanju ruku, nadgornjavanje dve države.
Postoji još jedna mala razlika, a ona se odnosi na činjenicu da je Hrvatska odlučila da u celu priču krene od 1. januara sledeće godine, a kada je reč o Srbiji, još nije određen datum kada će građani Srbije ponovo da obuku uniforme.
Potrebna novčana sredstva
Kako stvari stoje, pred Srbijom je mnogo posla da bi se pokrenula kompletna mašinerija. Postojeće kasarne zahtevaju ogromna renoviranja, a država mora da izdvoji izuzetno visoka novčana sredstva da bi obezbedila u kratkom periodu sve ono što je potrebno za nove čete vojnika.
Jedan od najvažnijih razloga za povratak obaveznog vojnog roka, kada je reč o Srbiji, Vučić vidi u odvraćanju od napada onih koji joj svakodnevno prete. Naglasio je da Srbija nema nameru nikoga da napadne, već da samo hoće da se odbrani. Sada dolazimo do krucijalnog pitanja, ko to svakodnevno preti Srbiji.
Sem onih nevidljivih neprijatelja koji rade o glavi Vučiću i Srbiji, nije poznato koja to zemlja, sila ili vojni savez preti Srbiji, i to kako je predsednik rekao - svakodnevno. Jedina zemlja koja je otvoreno pokazala aspiraciju prema Srbiji je Mađarska čiji premijer Viktor Orban na javnim skupovima nosi šal sa mapom velike Mađarske u okviru koje se nalazi i dobar deo Vojvodine, ali i deo Hrvatske.
Ko zna, možda srpska i hrvatska vojska zajedno budu branile svoju teritoriju ukoliko Orban krene da ostvaruje san o velikoj Mađarskoj. Koliko god ovo delovalo logično, reč je o nemogućoj misiji, jer se Beograd i Budimpešta ubiše u objašnjavanju da su odnosi između dve zemlje nikada bolji.
Jedan od najvećih problema predstavnika vlasti u Srbiji je taj da mnogi od njih, u svojim glavama, još nisu završili ratove protiv bivših republika i jedne pokrajine SFRJ, a ni onoga iz 1999. godine protiv NATO. Podsećanja radi, iste partije koje su bile na vlasti te godine u Srbiji, i danas su.
Svoje građane su ubeđivale da su pobedili NATO, a danas se na taj vojni savez gleda kao najvećeg neprijatelje, bez obzira što nijedna jedina pretnja iz tog saveza nije upućena ka Srbiji. Naprotiv, to malo sigurnosti i bezbednosti što Srbi na Kosovu imaju, može isključivo da se zahvali NATO, a ne vlastima u Beogradu.
Niko ne prijeti Srbiji
NATO neće da napadne Srbiju, niti preti, ali sigurno je da bi zaštitio svaku svoju članicu ukoliko bi se Srbija odlučila na neku ludu avanturu. Koliko god to paradoksalno zvučalo, NATO u regionu je najveća garancija za mir.
Susedi Srbije nemaju nikakvog razloga da prete, niti prete da se razumemo. Ne preti ni Srbija, ali svakodnevnim radom na novoj krilatici - Srpski svet, zvanični Beograd prelazi liniju normalnih diplomatskih odnosa sa pojedinim susedima. To je naročito primetno u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
Kada je reč o velikim silama, nije primećeno da Sjedinjene Američke Države prete Srbiji. Aktuelni ambasador SAD-a u Beogradu Kristofer Hil je pun hvale za srpsku vlast. Kina nema šta da preti kada u Srbiji ima takav respekt kao da je Peking glavni grad, a ne Beograd. Evropska unija nikada ne preti i sada na Srbiju gleda kao na prihvatljivog partnera zbog litijuma.
Kada je reč o Rusiji, e tu je sada situacija malčice komplikovanija. Predsednik Srbije se dve i po godine nije video niti čuo sa predsednikom Rusije. Putin je zvao Vučića da dođe u Rusiju koja je domaćin Foruma BRIKS-a, ali se Vučić zahvalio na pozivu i zbog "gužve u šesnaestercu" put Kazanja ponovo šalje Vulina. Odnosi dve zemlje, koliko god se činili idiličnim, nisu više na uzlaznoj putanji. Moskva zna da je Srbija slala municiju Ukrajini, to je francuski predsednik Emanuel Makron i potvrdio prilikom posete Beogradu. Srbija, doduše, nikako da uvede sankcije Rusiji, ali Vučić je nekako sve bliži sa Briselom nego sa Moskvom. Da li mu zbog toga stižu pretnje iz Rusije, teško, ali činjenica je da u ovom trenutku Vučić najslabije stoji sa Moskvom.
Zaključak je da niko ne preti Srbiji, niti to radi svakodnevno da bi zbog toga Srbija morala da uvodi obavezni vojni rok. Radi se o političkoj odluci koja je više nego legitimna i nema potrebe da se usvaja zbog nekih umišljenih protivnika i lažnih razloga.
Na kraju, još malo poređenja sa Hrvatskom. Vučićeva opsesija je da u svemu Srbija bude bolja od Hrvatske, ali teško da će uspeti da parira novčanoj nadoknadi koja je planirana za regrute. Srpski regrut će biti više nego dvostruko manje plaćen od hrvatskog. Dok Zagreb planira da svoje regrute plaća 900 evra mesečno, u Srbiji regruti mogu da se nadaju nadoknadi u visini od gotovo 400 evra. Mogao je ekonomski tigar barem još malo da se isprsi.
Bonus video:
