BALKAN

Šta će nama armija?

Ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u toliko skraćenom obliku da ta muška omladina neće naučiti ništa, a naročito ne kako preživjeti, djeluje više kao politička egzibicija, nego kao prijeki nalog vremena u kojem valja braniti domovinu svim sredstvima, pa i priučenim regrutima

7479 pregleda 2 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Tačnije, pitanje iz naslova imalo bi glasiti: šta će nama vojni rok, armija koju će služiti nevoljnici. Nevoljnici? Da, baš tako: uprkos psihološko-propagandnom kompletu (što bi rekao Antonije Pušić) zvanom spotovi i televizijske serije, izgleda da se u profesionalnu armiju ne hrli odveć rado. Pa će morati po sili zakona.

Nevoljnici, dakle, ići će na pešadijsku obuku. Jer, to je valjda smisao tog dvoipomesečnog boravka u kasarni. Tako smo, uostalom, to radili i mi, JNA nevoljnici, terani iz najlepših i potencijalno najdužih raspusta naših srednjoškolskih života: mnogi su se izvrsni bendovi raspali zbog vojnog roka, mnogi su fudbaleri ostali tek na nivou provincijalnih driblera. Samo je moj drug Miljenko Jergović profitirao od službovanja u paklu kasarni Lastova i Knina: postao je najbolji hrvatski pisac posle Krleže. A i šire. Jer šta drugo da radiš tamo, osim da se boriš sa erotskim poticajima u vidu raskupusanih starih brojeva pornografskih magazina ili da postaneš pisac.

Gorku šalu na stranu, ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u toliko skraćenom obliku da, osim „odeljenja u napadu“ i jednog taktičkog gađanja, ta muška omladina neće naučiti ništa, a naročito ne kako preživeti, deluje više kao politička egzibicija, nego kao preki nalog vremena u kojem valja braniti domovinu svim sredstvima, pa i priučenim regrutima.

Imamo, uostalom, dva tekuća i užasavajuća oprečna primera: ruska agresija na Ukrajinu i broj poginulih regruta pokazuju sav besmisao te vrste vojske, baš kao što izraelski protivudar na palestinske teroriste, kao, u najmanju ruku, prekoračenje nužne odbrane, a uistinu oblik krvave asanacije terena koja, uglavnom, pogađa nedužne (20.000 mrtve dece), prikazuju sve „prednosti“ apsolutno militarizovanog društva u kojem je državna ideologija važnija od humanosti. Ono prvo je blisko nama i našem poimanju vojske, ako je verovati našim očevima, dedama i pradedama kroz dvadeseti vek. Ono drugo nam nije blisko. I, rekoh li, hvala bogu da nije.

Čemu, dakle, pešadijska obuka bez specijalističke? Šta će ta deca naučiti u vezi sa ratnim veštinama? Atomski zdesna! - pa da se baciš na levo, jer će - šta? - atomski udar preći preko tebe i sve će biti harašo (srpskije: okay). A šta ako, kao u Nato-agresiji, neprijatelja nikad i ne budeš video dok te zasipa kasetnim bombama? Koja je to tačno naša doktrina? Onomad, to beše teorija o naoružanom narodu, zbog čega smo u srednjim školama i po fakultetima tupili ONO i DSZ, što je uglavnom služilo za poboljšanje ili kvarenje ukupnog proseka školskog uspeha. Stajaća vojska je najskuplja vojska, a ako nije profesionalna, onda je - topovsko meso. Ideja je, dakle, da komanduju i jedinicama upravljaju profesionalnci, a da deca ginu kao trećepozivci kod Duška Kovačevića u Aždahi.

Deca će naučiti ono što već znaju, kao što smo to naučili i mi, osamdesetih godina prošlog veka u JNA: sve ono što ne valja u velikoj društvenoj laži autoritarnog poretka - licemerje, korupcija, ubistvo duha i intelekta. Zato je ta armija prošla kako je prošla: obeščašćena i rasturena. Što se grbo rodi… etc.

Onaj spomenik neznanom dezerteru iz ratova devedesetih mogao je biti izvesnim znakom duhovnog zdravlja. Samo nikad nije podignut.

(radar.rs)

Bonus video:

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")