Da li uopšte ima načina da vlast čuje ono što joj građani, pa i opozicija govore? I šta još mora da se dogodi pa da kažu - ovako zaista više ne može dalje. Zar ova užasna tragedija i ubistvo četrnaestoro ljudi i troje koji se bore za dah života nisu dovoljni da se odškrinu vrata na visoko podignutom bedemu odbrane nepogrešivosti vlasti. Zar je tako ugrožavajuće da kažu ono što svi znaju - ovo nije smelo da se dogodi, za ovu nesreću postoje odgovorni i krivci sa imenom i prezimenom. I da pljušte ostavke kao znak da razumeju težinu bola i banalnost pohlepe koja bezdušno previđa ljudske živote. Zar je pristojno i normalno da funkcioneri spinuju o odgovornosti, a da Tužilaštvo, čiji je to posao, ćuti o rezultatima istrage. Konačno, šta je to nama predsednik države priznao već u prvim trenucima posle nesreće kroz bojazan da će nesreća da se odrazi na Ekspo i da će se sad „svi plašiti da rade i daju dozvole i kad je sve u redu“. Znači, dogodi se nekada i da je sve u redu.
U ovoj zemlji nasilja, nepravde i kriminala došli smo dotle da je izgubiti funkciju strašnije od apsurdnog gubitka života pod tonama betona dok su neki ljudi sa decom samo čekali da stigne voz. Toliko je sve otišlo daleko da povratka nema. Živimo u neprekinutom ratu opozicije, političkih aktivista, građana i vlasti, koji samo menja povode i forme. Ovih dana vodi se na ulicama Novog Sada i Beograda. A vlast čeka, kombinuje, kalkuliše, beži od odgovornosti. Matrica je uvek ista. Naspram gneva građana podzemni radovi vlasti koja na svaki način pokušava da kompromituje njihovu pobunu i da je prevede na teren koji joj je dobro poznat. Tu ordiniraju ljudi pod fantomkama i kapuljačama sa posebnim zadacima i čudna policija u civilu koja kidnapuje aktiviste i zastrašuje građane. Tu su do tančina podeljene uloge ko brani a ko napada, ko je logistika a ko udarna pesnica, ko zavarava tragove i kako se na kraju sve završava u mešavini besmisla, očaja i bespomoćnosti.
U taj scenario se kao u slagalicu naših života uklapaju svi poslednji protesti u Srbiji ostavljajući mučan utisak da se, u stvari, nigde ne krećemo, nego samo šlajfujemo zaglavljeni u sopstvenom blatu iz koga ne možemo da se izbavimo. I tako iz dana u dan gubimo ostatke nade da je moguće da nam nekada bude bolje. I svakom od nas, zaista, kako je pisao Sioran, nedostaje po jedna Sahara gde bi mogao da urla na sav glas. Jer ništa drugo i ne preostaje. Prazan je prostor tamo gde je mesto razgovoru i gde bi trebalo da se uspostavlja i održava odgovornost, subjektivna i objektivna, moralna i krivična. A mapu puta je tako jasno i precizno formulisao geolog Zoran Đajić kroz seriju pitanja: ko je izvodio radove na izolaciji krova zgrade, ko ih je nadzirao, ko je skinuo metalnu konstrukciju i betonsko osiguranje zatega, ko je demontirao mermerne ploče pročelja sklone padu i projektovao dodatno opterećenje nadstrešnice, ko je nakon nesreće isekao zatege i kome je povereno ispitivanje ostataka. Konačno, kada će se Republičko javno tužilaštvo oglasiti.
Jasno je da vlast ne želi da se postavi pitanje odgovornosti ni na jednoj tački. Ugodnije joj je u atmosferi zaraćenosti, u njoj se snalazi kao svoj na svome. U njoj može da zameće tragove, pomera fokus i manipulišu emocijama, može da zastrašuje građane i preti koalicionim partnerima i ministrima kako bi ih dodatno disciplinovala. Istinsko otvaranje odgovornosti bilo gde za nju bi bilo opasno. Jer, ne sme svetlo da uđe u taj mrak.
Bonus video:
