“…Tamo gde ja stadoh, drugi će nastaviti, uvek s istom nadom, Za koju znamo da je besmislena, ali joj svejedno posvećujemo život. Moja zemlja ostaće ono što je i bila, stražnje dvorište imperija, Koje provincijskim sanjarenjem leči svoja poniženja…” (Česlav Miloš)
Pretpostavimo da svaki kolumnista, kad dogovori neku društvenu ili političku temu sa svojim urednikom, uvek polazi od prostog pitanja: šta će ovo meni, opet?
Onda se nekoliko minuta, sati ili dana - muva oko praznog papira, u pokušaju da pronađe bolji odgovor od: sloboda govora je važan element svakog demokratskog društva. Lični stav, koji se gradi, osnova je borbe za bilo koju drugu slobodu. Čovek ne može ni želeti drugu slobodu, bez slobode na vlastito mišljenje. Ako je tako, onda sedi i piši.
Pretpostavimo da svaki diktator, ili onaj koji bi to želeo da bude, polazi od prostih pitanja: šta će sloboda većini kad se na nju nije navikla? Šta će sloboda onima koji o njoj nisu dovoljno naučili? Novi srpski predsednik i mentor budućeg premijera, ne razlikuje se mnogo od svojih idola, stoga mu najviše smetaju slobode medija, mišljenja i izražavanja. To je prvo ukinuo. Jer, šta će masi ova vrsta slobode? Dao im je gomilu drugih sloboda, uključujući i slobodu da tuku (ali samo u svojoj kući, tako je naglasio). Naravno, svi imaju slobodu da se beskrajno zabavljaju uz medije koji su uobličeni tako da ih ta sloboda, o kojoj malo znaju, ne uznemirava.
Ta suština, srž demokratije: da svako ima pravo da govori šta misli i da to svoje mišljenje zastupa – u Srbiji se doživljava kao opasan virus, protiv kojeg je najbolje odmah izvršiti vakcinaciju, masovnu. Tip A vakcine podrazumeva podmićivanje svega i svakoga, protiv te slobode. Tip B daje mogućnost zastajkivanja pred zastrašivanjem, kroz lične poruke ili još snažnijim medijskim sadržajima koji izazivaju paniku. Tip C pruža i sedativno dejstvo: iznenada se pojavljuje tema, recimo na javnom medijskom servisu, o kojoj sagovornici naizgled slobodno govore i time umiruju građane koji iz nekog sumanutog razloga još imaju potrebu za dijalogom. Ovaj poslednji tip vakcine podrazumeva i dozvolu niskotiražne štampe koja nije naklonjena režimu, upotrebu interneta i, uopšte, svega što stvara privid slobode.
Dijalog je dobar samo ako je strogo kontrolisan. U Srbiji je dijalog izvrstan – jer je u potpunosti kontrolisan. U Srbiji dijalog nije problem – dijaloga nema.
Ova parodija demokratije i čiste logike dugo je, međutim, na snazi. Svaka kritika izjednačena je sa anti-državnim delovanjem, stoga mora biti javno izložena ruglu.
Pa je logično da se svaki pokušaj demokratkog ponašanja, u šta spada i sloboda reči – gasi istog trena, stvarajući time nekakav anti-demokratski refleks. Obično posle napada tabloida i prorežimskih medija sledi opšti anti-demokratski refleks, uz nemogućnost odbrane pojedinca ili grupe koja se izložila “anti-državnom delovanju”.
Ako i to ne bude dovoljno, onda Vođa dođe u Dnevnik RTS i lično vas proglasi “Haradinajevim Srbima”. Potom vam nepoznati ljudi prete, a deca vam plaču (moji sinovi su se, srećom, smejali). E, a posle toga neretko sledi: predaja.
Sve su to lekcije koje smo mi, lično ili od naših starih, odavno naučili. Neki divni pisci su napisali značajne reči o različitim tipovima i motivima predaje. Razočaranost, rezignacija, zvocanje, blaćenje, očajanje, podmićivanje, prihvatanje, saradnja, sve do obožavanja sistema koji stvara i neguje anti-demokratski refleks.
To je ono: “Nije dovoljno da mu se pokoriš – moraš da ga voliš!”, što reče Orvel.
Atmosfera u Srbiji prezasićena je strahom i bune se samo kritički raspoloženi pojedinici, kojima nedostaje duhovne slobode. Oni, na koje vakcine ne deluju, za sada.
Međutim, problem sa ovim pojedincima je dvostruk, jer oni se ne dopadaju ni opozicionim liderima. Jer zašto bi, za ime sveta, oni trpeli slobodu misli i zastupanje ličnih stavova, od naroda koji na to nije navikao ili od pojedinaca koji nisu lideri, bar ne veći od njih? Zašto bi lideri opozicije trpeli bilo šta, pored toga što trpe Vođu ili što već trpe jedni druge? I tako se vrtimo u krug. To je samo jedan od razloga zašto nam je opozicija u ovakvom stanju. Dugo negovanje anti-demokratskog refleksa uticalo je na stvaranje stečenog refleksa i u opoziciji, kod koje su posledice istog prevazišle sve prognoze. Opozicioni lideri kritiku trpe sa koncentracijom pileta koje potom, iako pomalo simpatično, otera sve od sebe.
Kada se u Srbiji bude pojavio lider koji ne neguje taj anti-demokratski refleks, proglasiće ga ludim. Jer predugo živimo u sistemu koji favorizuje medijski mrak, autokratiju, autocenzuru, korupciju, lenjost, neodgovornost, nekompetenciju, bahatost, mizoginiju, neukus, strah, glupost i najgore oblike ulizištva. Ali ipak, istine radi, sistem favorizuje i samokritiku - čujte samo koliko se Vođini saradnici posipaju pepelom kad god zatreba. Naš problem je što i većina opozicionih lidera očekuje ovakav oblik samokritike svojih sledbenika. Ili sanja.
(Bojana Maljević je glumica i producentkinja, u slobodno vrijeme "tviteraš, ološ, strani plaćenik")
Bonus video:
