Pre neki dan sam imala goste iz Rusije i razgovor je skrenuo na temu o kojoj bruji cela Moskva: veliki urbani projekat obnove koji predviđa rušenje stambenih blokova iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Problem je u tome što su te zgrade odavno srušene, a sada će se uništavati vredna modernistička arhitektura s početka 20. veka, jer je neko poželeo te prestižne lokacije. To svakako nisu sumorni paviljoni iz doba socijalizma, ali tako su klasifikovani. Sve je pitanje imenovanja i jezika.
Ruski pesnik Sergej Gandelevski jednom je pričao kako je krajem sovjetskog perioda bio opsednut nomenklaturom gvožđarskih radnji. Voleo je, na primer, reč - sekator. Odnosno, baštenske makaze. Sekator je divna reč. Ima svoj oblik. Ima težinu. Ima funkciju. Nije dvosmislena. To nisu ni čekić, ni grabulja, ni plug. U svetu reči sa suprotnim značenjem nazvati baštenske makaze - i samo njih - sekatorom bio je čin slobode.
Reč „sloboda“ je u tom svetu označavala ropstvo. Bila je to Orvelova 1984. Bila je to SSSR, zemlja koja je imala „zakone“, „ustav“, pa čak i „izbore“ poznate i kao „slobodno izražavanje volje građana“. Izbori su bili obavezni i podrazumevali su pojavljivanje na takozvanom izbornom mestu, dobijanje već popunjenog glasačkog listića - uz svaku funkciju bilo je pridodato po jedno ime - i javno spuštanje listića u glasačku kutiju. Da ponovim, to se nazivalo „slobodnim izražavanjem volje građana“. U tome nije bilo ničeg slobodnog, to nije bio izraz bilo čega, to nije imalo nikakve veze sa građanskim ili sa voljom, jer subjektu nije omogućavalo bilo kakvu aktivnu ulogu. Nazivanje ovog rituala „izborima“ ili „slobodnim izražavanjem volje građana“ imalo je dvostruki efekat: reči „izbori“, „slobodan“, „izražavanje“, „građanin“ i „volja“ bile su potpuno ispražnjene od značenja, dok je sam ritual bio nepodložan bilo kakvom opisu. A kada se nešto ne može opisati, ne može biti ni deo zajedničke stvarnosti. Stotine miliona sovjetskih građana iskusilo je to nešto neopisivo, ali nisu mogli da razmene to iskustvo jer je ono bilo izuzeto iz jezika. Iskustva „izbora“ i „slobode“ bila su dodatno preventivno diskreditovana, jer su tim rečima bila pridodata suprotna značenja.
Kao mlada novinarka sam se vratila u zemlju svog rođenja da bih radila na maternjem jeziku. Početkom 90-ih godina prošlog veka ruski novinari su bili angažovani na projektu ponovnog pronalaženja novinarstva - koje je dugo bilo korišćeno u svrhe suprotne prenošenju pouzdanih informacija. Problem je bio opustošeni jezik politike, vrednosti i osećanja: posle decenija prikazivanja revolucionarnog zanosa, ljudi su bili umorni od same ideje zanosa. Zbog toga smo mi ruski novinari sveli jezik na glagole i imenice, na stvari koje su se mogle neposredno opažati. To je bio novinarski ekvivalent gvožđarskoj radnji pesnika Gandelevskog: svaka reč je u sebi morala da sadrži svoj opis, inače je ne bismo koristili. Ovaj postupak je jako ograničavao prenošenje sadržaja uma ili srca. Čitav koncept je bio ograničavajući.
Pisanje na takvom ruskom je bilo izazovna vežba, nalik kretanju kroz minsko polje: jedan pogrešan korak mogao je da obesmisli ceo poduhvat. U poređenju sa tim, pisanje na engleskom je bilo polje slobode. A onda su stvari u Rusiji krenule nagore. Došla je nova vlast i nanela novu štetu jeziku. V. Putin je proglasio „diktaturu zakona“. Njegov glavni ideolog unapredio je ovu ideju i uveo pojam „kontrolisane demokratije“. Privremeni predsednik D. Medvedev izjavio je da je „sloboda bolja od neslobode“. Reči više nisu značile svoju suprotnost. One prosto nisu značile ništa. Izraz „diktatura zakona“ je toliko nekoherentan da je obesmislio obe reči, i „diktaturu“ i „zakon“.
Donald Tramp instinktivno čini obe ove vrste nasilja prema jeziku. Posebno je vešt da preuzme reči i izraze vezane za odnose moći i preokrene ih u njihovu suprotnost. Na takav način je, na primer, koristio izraz „bezbedan prostor“ kada je govorio o poseti izabranog potpredsednika Majka Pensa mjuziklu Hamilton. Pens je, ako se sećate, najpre bio izviždan, da bi mu se zatim strastveno - ali sa poštovanjem - obratila glumačka postava predstave. Tramp je tvitovao da je to bilo nedopustivo. Dakle, izraz „bezbedan prostor“ je skovan da bi se opisalo mesto na kome bi ljudi koji se obično osećaju nebezbedno i nemoćno trebalo da se osećaju posebno bezbednima. Tvrditi da drugom najmoćnijem čoveku na svetu treba omogućiti „bezbedan prostor“ u javnosti izvrće ovaj pojam naglavce. Isti trik izveo je i sa izrazom „lov na veštice“, za koji je tvrdio da ga sprovode demokrati kako bi se osvetili za izborni gubitak. Lov na veštice u stvarnosti nikada ne sprovode gubitnici: lov na veštice se sprovodi isključivo sa mesta moći. Tramp je takođe prisvojio i na sličan način izvrnuo termin „lažne vesti“.
On ima talenat da reči koristi na načine koji im oduzimaju smisao. Svako je divan i sve je ogromno. Bilo koja reč se može dati ili oduzeti. NATO može biti „suvišan“ a zatim „neophodan“ - što predstavlja izazov ne samo opštem razumevanju reči „suvišan“, već i opšte prihvaćenom iskustvu linearnog vremena.
A tu je i Trampova sposobnost da uzme reči i nabaca ih na gomilu koja nema nikakvog značenja. Evo jednog odlomka, izabranog među mnogim sličnima, iz njegovog intervjua za AP o prvih sto dana na funkciji predsednika:
„Pod jedan, postoji velika odgovornost. Kada je došlo vreme, eto na primer, da se pošalje 59 projektila, Tomahavka na Siriju. Kažem ja sebi, „Znaš šta, ovo je mnogo više nego, recimo, 79 [sic] projektila. Ovde se radi o smrti“, jer bi ljudi mogli biti ubijeni. Tu postoji rizik, jer ako projektil eksplodira i to eksplodira u gradu ili eksplodira u oblasti u kojoj su civili - znate, brodovi su bili stotinama milja udaljeni - i ako projektil eksplodira i padne usred nekog grada ili seoceta… svaka odluka je mnogo teža nego što je to normalno donošenje odluka. [nerazumljivo] Ovo uključuje smrti i život i tako mnogo stvari… Zato je tu mnogo više odgovornosti [nerazumljivo] Finansijski troškovi za sve su tako visoki, za svaku službu. Ovo je hiljadama puta veće, Sjedinjene Države, nego najveća kompanija na svetu.“
Evo delimične liste reči koje gube svoj smisao u ovom pasusu: „odgovornost“, broj „59“ i broj „79“, „smrt“, „ljudi“, „rizik“, „grad“ „civil“, „seoce“, „odluka“, „teško“, „normalno“, „život“ i „Sjedinjene Države“. Čak ni reč „nerazumljivo“, koju je ubacio novinar, ovde ništa ne znači, jer kako nešto može biti nerazumljivo kada je izgovoreno u intervjuu licem u lice. Uloga novinara je, takođe, obesmišljena u najosnovnijem smislu: novinar koji vodi intervju se oseća obaveznim da učestvuje, prekidajući ovaj nerazumljivi monolog upadicama kao što je „tačno“, ali one služe samo da se stvori privid da je nešto od onog što Tramp govori zaista „tačno“ ili može biti „tačno“ - kada on zapravo istovremeno ne kaže ništa i kaže sve, a to ne može biti tačno.
Trampove gomile reči ispunjavaju javni prostor statičkim šumom. To je kao kada bi vazduh koji dišemo bio zamenjen ugljen monoksidom. To je smrtonosno. Prostor koji on zagađuje je prostor naše zajedničke stvarnosti. Za to služi jezik: da vam omogući da imenujete „sekator”, kupite ga i upotrebite. Da omogući hirurgu da imenuje „skalpel“ i da mu ga onda neko spusti na ispruženi dlan. Da obezbedi da majka može da razume priču koju joj dete ispriča kada se vrati kući iz škole, ili da sudija može da proceni slučaj koji mu je predočen. Ništa od toga nije moguće kada reči izgube značenje.
Krajem 20. veka smo potrošili dosta vremena dovodeći u pitanje sposobnost reči da odražavaju činjenice, kao i postojanje samih objektivnih činjenica. Ima onih koji su, sa radošću ili stidom, primetili vezu između ove postmoderne prakse i Trampovih praksi post-istine i post-jezika. Mislim da to odražava jedan suštinski nesporazum, ili možda svesnu nameru. Kada pisci i pripadnici akademske zajednice ispituju granice jezika, uvek se radi o aktivnosti koja proizlazi iz želje da se osvetli javna sfera, da se dođe do zajedničke stvarnosti koja je iznijansirana više nego što je to bila juče; da se još više usredsredi na oblik, težinu i funkciju bilo koje stvari koja se može imenovati, ili da se nađu imena za nove stvari koje do sada nisu bile primećene. Naša sposobnost da to učinimo zavisi od zajedničkog jezika. Kao što je pisala Hana Arent:
„Iz iskustva znamo da niko ne može sam za sebe da sagleda objektivni svet u njegovoj punoj realnosti na adekvatan način, jer mu se svet uvek pokazuje i otkriva iz samo jedne perspektive, koja odgovara njegovom stanovištu u svetu i njime je određena. Ako neko želi da vidi i iskusi svet kakav on „stvarno“ jeste, on to može učiniti samo ako ga razume kao nešto što dele mnogi ljudi, što se prostire između njih, deli ih i povezuje, pokazujući se svakome na drugi način i razumljivo samo u meri u kojoj mnogo ljudi može o tome da govori i razmenjuje svoje stavove i perspektive međusobno, a ne jedni protiv drugih. Samo u slobodi uzajamnog razgovora se svet, kao nešto o čemu govorimo, pojavljuje u svojoj objektivnosti i vidljivosti sa svih strana.“
„Samo u slobodi uzajamnog razgovora“. Da bismo sačuvali tu slobodu, moramo biti čuvari jezika. Moramo ga održavati u životu i radnom stanju. A to znači da reči koristimo sa jasnom namerom. To znači, na primer, da laži nazovemo „lažima“. Vama se obraćam, Nacionalnom javnom radiju (NPR), u kome obitava, između ostalih, i pojam „netačne tvrdnje“. Argument NPR je da definicija „laži“ podrazumeva nameru - laž je tvrdnja učinjena s namerom da se obmane - a NPR nema dovoljno ubedljive informacije o Trampovoj nameri. Problem je u tome što eufemizam „netačna tvrdnja“ jasno pretpostavlja nedostatak namere - kao da je Tramp slučajno pogrešio. Ali reči postoje u vremenu: reč „netačna tvrdnja“ sugeriše da se to dogodilo samo jednom, čime se briše Trampova istorija laganja. Izraz „netačna tvrdnja“, onako kako se primenjuje na Trampa, zapravo je laž - jer laž je da postoje neutralne reči.
Korišćenje reči za laganje razara jezik. Korišćenje reči da bi se prikrile laži, ma kako suptilno, razara jezik. Potvrđivanje nerazumljivog brbljanja učtivom reakcijom takođe razara jezik. Ovo nije samo pitanje prestiža veštine pisanja ili kredibilnosti novinarske profesije: reč je o pukom preživljavanju javne sfere.
U Rusiji su najpre upropastili reči koje se odnose na politiku, vrednosti i strasti. Zatim su prešli na reči koje označavaju akcije, opisuju građevine, brojeve koji označavaju datume. I onda smo ostali sa premalo reči za govor. Ovo nije ruski fenomen. Evo šta je Konfučije imao da kaže na tu temu:
„Ako jezik nije korektan, onda ono što se kaže nije ono što se misli; ako ono što se kaže nije ono što se misli, onda ono što treba da se uradi ostaje neurađeno; ako to ostane neurađeno, moral i umetnost će propadati; ako pravda krene pogrešnim putem, ljudi će stajati naokolo u bespomoćnoj konfuziji. Stoga ne sme biti nikakve proizvoljnosti u onome što je izgovoreno. To je najvažnije.“
Doći će i taj dan, ali bojim se ne tako skoro, kada ćemo morati da razmislimo o oporavku od štete koju nam je nanela savremena era američke politike. Strahujem da će doći čas kada ćemo, pojedinačno ili u grupama, odbacivati pojedine reči jer im je oteta sposobnost da nešto znače. Već smo odustali od (Trampove) reči „ogroman / huge“. Ali naš posao je da obezbedimo da za post-Trampovu budućnost spasemo reči koje još uvek imaju značenje: „zakon“, „sloboda“, „istina“, „moć“, „odgovornost“, „život“, „smrt“, „59“, „predsednik“, „predsednički“, „bez presedana“, „laž“, „činjenica“, „rat“, „mir“, „demokratija“, „pravda“, „ljubav“, “sekator”.
(The New York Review of Books; Peščanik.net; prevod: I. OBRADOVIĆ)
Bonus video:
