Na obalama dveju reka podno Avale

Svaki put kad avion Montenegro Airlinesa - na redovnoj liniji iz Podgorice za Beograd - poljubi uzletno-sletnu stazu Aerodroma Nikola Tesla u Beogradu - ja zapjevam našu himnu. Tiho, da niko ne čuje:

“Rijeka će naših vala,/ Uskačući u dva mora, /Glas nositi okeanu,/ Da je vječna Crna Gora.”

Himnom se branim od uroka - jer, kako kaže pesma stara: “Da ti ruke pruži, da ti srce da/ Jedini na svetu Beograd to zna.”

Beogradu sam podario nekih dvadesetak godina žitija moga - dvadesetak mojih najboljih godina - i to u komadu, bez kusura. Hvala lepo, molim lepo. Ne velim da mi Beograd nije podario štošta zauzvrat - jeste, pružio mi je ruke - i te kako - i na tome sam neizmjerno zahvalan - ali to je bilo davno - već sedam dugih godina nemam BG adresu.

I dok čekam da nas puste iz aviona - radujem se predstojećem susretu sa Beogradom - današnjim Beogradom - i kez mi ne silazi sa bijeloga lica: “Volimo vas, brda tvrda,/ I stravične vaše klance/ Koji nikad ne poznaše/ Sramotnoga ropstva lance.”

Na beogradskom aerodormu sam prije nekih par godina naletio na bivšu ribu - OK, izvinjavam se - naletio sam na ženu koja mi je mnogo značila u vrijeme kada je bila mlada devojka - mnogo mlada, mnogo slatka.

Najviše mi se dopadalo kod nje - uz sve podrazumijevajuće atribute - to što je - u ono vreme, molim vas - bila prava, pravcata Beograđanka. Toliko mi se dopadala ta njena karakteristika, da sam tada - u ono vreme - umislio da smo nešto više - ona i ja - možda ne baš mladić i devojka - to ne, nikako - ali možda nešto na putu ka tome - da bi se na kraju ispostavilo da nikad nismo bili ni blizu tom putu koji vodi ka tome.

I dok sam pokušavao da se saberem, jer me onaj prvi talas emocija dobro ošinuo - što pripisujem isključivo dugogodišnjem izlaganju štetnim uticajima Podgorice - pade mi na pamet kako li je tek Beogradu, večnom gradu na obalama dveju reka podno Avale, pri susretu sa nama - njegovim bivšim sinovima - i kćerima, svakako - jer ni ona nije više odavde, koliko god da se klela - u ono vreme - u svoj Beograd. Ona je sada Skandinavka, molim lepo - iz Helsinkija (reče li Helsinkija...) - i to u kompletu sa finskim pasošem - u poseti porodici i prijateljima.

Zamišljao sam te malo južnije - U Londonu, ili u Berlinu. Otkud ti u Skandinaviji? Odgovorila mi je jednim kiselkasto-slatkastim osmjehčićem - uspjela je da nacijedi toliko - taman koliko stane u onaj crveni čep od kisele vode - a dodala je i pitanje - A ti? Ja sam na proputovanju - Idem u Zagreb, beli grad. Eto, drago mi je da sam te videla... I dok je odlazila, nisam mogao da izdržim a da ne viknem za njom - Lepa si, uvek budi lepa, molim te... itd.

Nije se okrenula, naravno... Koja sam ja budala... Malo je falilo da umjesto molim te izgovorim volim te. Nepopravljiva budala...

Raduje me, moram priznati, što su ostavili ponešto od stare signalizacije na BG aerodromu. Ovi što su dizajnirali i kačili novu signalizaciju, vjerovatno nisu predvidjeli novo rješenje baš za svaku poziciju - tako da je ponešto od stare signalizacije i dalje u funkciji. Stara oznaka za dolazeće letove - Dolasci - Arrivals - fascinira me već godinama - možda i decenijama. Postoji nešto duboko onespokojavajuće u toj oznaci. Taj sveprisutni fatum, taj teški usud - to je rijedak kvalitet, da se razumijemo - pogotovo ako uzmemo u obzir svu sterilnost nove aerodromske signalizacije. I još bih dodao da bi ta oznaka, na bilo kojem drugom mjestu - u Helsinkiju, na primjer - djelovala jednako surealno - ali u Beogradu ona nosi neku dodatnu težinu - nosi nekakvu sudbinsku predodređenost, što li...

I dok je šatl - tako se zovu ti autobuščići - prelazio preko Savskog mosta - mi-po-mic - nisam mogao a da ne primijetim ONO - ono desno, na desnoj obali Save - ali, za divno čudo, pri susretu sa ONIM nije bilo nikakvih pomijeranja u zoni mog solarnog pleksusa - iznimno osjetljivog na dešavanja u prostoru - pogotovo u prostoru koji pripada gradu koji sam, jednom davno, smatrao svojim. Nisu se podigli leptirići - ni crni, ni bijeli - i to me iznenadilo, unekoliko. Pala mi je na pamet ona čudesna fotografija Baneta Đorđevića, na kojoj vidimo istu tu zonu - zonu sjeverozapadno od bivše Željezničke stanice - zonu gdje se danas realizuje taj projekat naslovljen “Beograd na vodi” - u izdanju sa početka šezdesetih. Na toj fotki vidimo blato i srebro Beograda šezdesetih...

Da sam, kojim slučajem, ostao u Beogradu - vjerujem da bih imao i ponešto pametno da kažem o tom Vučićevom istorijskom projektu. Ovako, sve što imam da kažem je da sam - pri susretu sa tim građevinama, koje stvarno jesu i masne i slasne - osjetio svu ispraznost negativnih tonova - i stručnih i nestručnih - pogotovo stručnih - koji su se mogli čuti u javnosti po pitanju Vučićevog grandioznog graditeljskog poduhvata. Ta stara priča o savskom amfiteatru - od Terazijske terase prema zapadu - nikada nije bila mnogo više od mokrog sna viđenijih beogradskih (da ne kažem srpskih) arhitekata i poneke beogradske arhitektice. Ovo što radi Vučić - to vam je upravo taj mitski silazak grada na reku. Naravno da je moglo bolje, ali... Ima tu i par metropolitanskih nota - koje su uvijek prijale osetljivom uvcetu večno mladog Beograda.

Kada se šatl na jedvite jade probio preko Savskog mosta, pa kroz Karađorđevu, pa preko Savskog trga (više se i ne sjećam kako se nekada zvala zona ispred Glavne željezničke stanice, sa jugoistočne strane, prema Nemanjinoj), pa kroz pomenutu Nemanjinu gore do Slavije - do Trga Dimitrija Tucovića - tada sam shvatio... Ali o tome ipak u narednom broju.

A što se tiče kotorske epizode - odnosno ideje da se gradi pothodnik kod Lučke kapetanije, odnosno podzemni prolaz na rivi - u obje varijante isključivo za goste sa kruzera - o tome ipak u nekom od narednih brojeva. Oprostite, teško mi je da razmišljam o bilo čemu što ima veze sa Crnom Gorom - liše familije, naravno - kad sam u BG - i uopšte - kad nisam u CG. Moram da odmorim moju napaćenu dušu par nedjelja, tj. subota, oprostite...