Kad mi je tetka Dragica javila da će Mijo Popović - glasovita crnogorska intelektualna gromada (po vokaciji) - gostovati na RTCG, u Teleskopiji Tamare Nikčević - promptno sam otkačio sve što se u tom trenutku nalazilo između mene i prvorazrednog treša u najavi. Mijo i Tamara ne mogu da omanu.
Previše je tu tamne materije (dark matter) - sa obe strane. Pogotovo u ovom mrklom, postizbornom času.
Isključio sam telefon, uzeo sam ledeno pivo iz frižidera (Zaječarac), bacio sam se u fotelju i uključio televizor.
Mijo i Tamara 1/1 - čime li sam, Bože, zaslužio toliku tvoju milost?
Što je Teleskopija? Mijo je, recimo, na Jezerskom vrhu - pokušava da podijeli grdnu muku koja je pritisla i njega (lično) i Crnu nam Goru, majku našu, što će, ali sa kime će, do li sa Njegošem, tajnovidcem, kolegom po peru i, realno, jedinim dostojnim sagovornikom u ovom strašnom času. Tu je i Tamara - koja teleskopom posmatra taj prizor sa krova zgrade RTCG - i uskače s ponekim pitanjem, tu i tamo, na daljinu. To je, otprilike, Teleskopija.
Tamara ne bi bila Tamara, kad ne bi otvorila serijom konstatacija koje samo neupućeni u složenu problematiku postdepeesovske CG mogu da dožive kao nesuvisle. Nakon što je konstatovala da je CG, majka naša, bila najstabilnija država Zapadnog Balkana donedavno - do nedavno, veli Tamara - ali da je “odjednom postala bure baruta” - Tamara je potegla najjači adut - pitanje odgovornosti - jer, složićemo se, neko mora da odgovara za to “odjednom” - da bi zatim direktno gađala Mija: “Imate li uopšte taj utisak?”. Ispostavilo se, srećom, da Mijo ima taj utisak.
Podsjetiću vas, prije no što nastavim, da Hari Frankfurt otvara svoju čuvenu knjižicu naslovljenu “O proseravanju” (Harry G. Frankfurt, “On Bullshit”, Princeton University Press, 2005) sljedećom konstatacijom: “Jedna od najupadljivijih odlika naše kulture je da ima mnogo proseravanja.” - ili u originalu: “One of the most salient features of our culture is that there is so much bullshit.”.
Ako uzmemo da je Frankfurt u pravu - otvara se čitava serija pitanja. Tu je pitanje proseravanja kao kodifikovane društvene norme u uskim lokalnim okvirima, te naših mentalitetskih predispozicija za proseravanje (u ozračju vrlo složenog povijesnog konteksta). Tu je, napose, i pitanje uloge koju institucije - RTCG ponajprije - imaju u širenju opakog virusa proseravanja. Ne smijemo gubiti iz vida ni pitanje pojedinačne odgovornosti - s posebnim osvrtom na majstore učenog ili visokoparnog proseravanja - jedne od najprepoznatljivijih odrednica ovadašnje nazovi-akademske scene.
“Pa vidite”, spremno se nadovezao i mudri i učeni Mijo na Tamarine konstatacije, “pitanje stabilnosti u ovome svijetu je prilično relativno”. Stabilnost je vrh-ideal, vladaocu prosvijećenom,/ relativni umir kratki, pod bremenom historije,/ tekovina najsvetija sveukupne teorije.
Teorija stabilnosti sistema - u opštem smislu - prepoznaje dva stanja: apsolutnu i tzv. relativnu stabilnost. Sistemi - posmatrani odvojeno, u tzv. apsolutnim kategorijama - mogu biti ili stabilni ili nestabilni. Međutim, ako dva sistema posmatramo uporedo - ako upoređujemo njihove stabilnosti - onda kažemo da je stabilniji onaj sistem koji ima šire margine stabilnosti. Srbija i Crna Gora, na primjer - to su dva sistema. Srbija je stabilna - Vučić, očigledno, čvrsto drži uzde - a što se tiče CG, 30. avgusta se pokazalo da su bili u pravu svi koji su tvrdili - mjesecima, možda čak i godinama unazad - da Milo opasno proklizava - u svakom pogledu - i da se približava čas raspada (dezintegracije) njegovog sistema. Što ne znači da su margine stabilnosti sistema Republike Srbije, u ovom trenutku, šire od margina stabilnosti sistema CG, majke naše. Upravo suprotno - CG je uspješno prošla kroz neka vrlo traumatična iskustva sa kojima Srbija tek treba da se suoči.
Ako li pak uporedimo margine stabilnosti Hrvatske i CG, na primjer, ili Švajcarske i CG, onda...
OK, izvinite Mijo, neću vas više prekidati. Nastavite, molim vas... “I ti slučajevi”, nastavlja Mijo, “naglih preokreta, zaokreta, tragedija takoreći, poznati su kroz modernu istoriju, a i stariju istoriju (istoriju uopšte - op.a.). Ako se vratimo samo 100 godina natrag, propala su tri najveća carstva evropska (! - op.a.). U tom kontekstu - i ovo što se dešavalo u CG, spolja gledano, može biti iznenađenje (u kontekstu propasti tri evropska carstva, molim vas! - op.a.). Međutim, za nas koji živimo ovdje - živimo malo duže - i prošli smo sve te procese, od komunizma, pada komunizma, AB revolucije, preokreta u DPS-u, vraćanja Đukanovića na suverenističke pozicije (vraćanja? - op.a.), stvaranja nezavisne države - sve ono što se događalo u ovih 14 godina (ne pomenu Mijo pobjedu tripartitne koalicije nad DPS-om na potonjim parlamentarnim izborima - op.a.) - govorili su da je ta stabilnost dosta krhka. Istina, ova dosadašnja vlast je vrlo vješto upravljala krizama (koje je, uglavnom, sama proizvodila - op.a.).
Može se reći čak do referenduma, da je Đukanović to maestralno radio. Nakon toga, jednostavno su povjerovali da je državnost sama po sebi dovoljna, da će protok vremena, relativno ekonomsko jačanje itd. - stabilizovati društvo - po tim neuralgičnim pitanjima koja su u zadnjih 100 godina permanentno dijelila crnogorsko društvo i crnogorsku naciju i Crnogorce kao većinski entitet - tako da su zanemarili one ključne stvari koje su nešto zreliji državnici radili prvo pošto stvore suverenu državu”. A šta je to? - uskoči Tamara.
“A to je jedna sveobuhvatna, kulturna, identitetska i nacionalna obnova...”, pojasni Mijo.
Al’ on s đa’olom u kolo se ‘vata, ne poznaje ni sestru ni brata,/ te sijevnuše olovčice tanke, riješismo se jarma prokletoga,/ obalismo tirjanina, avgusta trides’toga.
Zakuntah malo uz Mija i Tamaru - ko ne bi? - i preobudih se taman da čujem Mijovu zaključnu riječ.
“Ima li potencijala”, pita Tamara Mija, “za formiranje tog pokreta, pokreta otpora?”.
“Ima! Ima! To sam vidio”, veli Mijo, “pogotovo na ovom skupu u Podgorici. Vidio sam jednu dobru energiju. Vidio sam jedan vrlo šaroliki svijet, od najstarijih do najmlađih. I vidio sam ljude koji očajnički žele da im se prizna pravo da budu Crnogorci i da žive u slobodnoj zemlji (! - op.a.). To sam vidio - i to ne može uništiti ni Vučić, ni Amfilohije Radović, ni Andrija Mandić, ni bilo ko drugi”. “Vidjećemo...”, veli Tamara.
“Nema što da vidimo”, posječe Mijo. “Nijesu ni Ćuprilići, ni Bušatlije, ni Marmoni uspjeli da unište Crnu Goru, neće ni oni sigurno”. Ne pomenu Mijo Karađorđeviće i kobnu 1918...
Kako bilo, Nikolaidis je istupio, Mijo je istupio... Ko je sljedeći? Bako Čukić Režimlija ili drug i gospodin Draško?
Bonus video:
