Ne rekoh vam da sam za 36. rođendan (davne 2000. godine), od najbolje drugarice dobio na poklon knjigu “Vermischte Bemerkungen” - originalno, posthumno izdanje odabranih Vitgenštajnovih (Ludwig Wittgenstein, 1889 - 1951) opaski i komentara, objavljeno 1977. godine - uz freško, dopunjeno izdanje na engleskom - iz ko zna kojih razloga naslovljeno “Culture and Value”.
Koliko sam, o Bože, bio sretan tada...
“Die Arbeit an der Philosophie ist - wie vielfach die Arbeit in der Architektur - eigentlich mehr die Arbeit an Einem selbst. An der eignen Auffassung. Daran, wie man die Dinge sieht. (Und was man von ihnen verlangt).”
“Rad na filozofiji - kao, umnogome, i rad na arhitekturi - više je, u stvari, rad na sebi”, kaže Vitgi. “Rad na ličnoj koncepciji (zamisli o sebi - op.a.). Kako neko gleda na stvari (I što očekuje od tih stvari)”.
Ova Vitgijeva opaska je datirana 14. oktobra 1931. godine - i baš mi je prirasla srcu. Mogli bismo je tumačiti u kontekstu njegovog koncepta
“Denkbewegungen” (Pokreti misli - što je, ujedno, i naslov pod kojim su objavljeni njegovi dnevnički zapisi - Denkbewegungen: Tagebiicher, 1932/1936-19371930) - ali ne treba smetnuti s uma da je ovdje zapravo riječ o svojevrsnom evidentiranju procesa uobličavanja vlastite ličnosti - kroz uobličavanje misli, naravno. Uz nužnu opasku da ovdje nikako nije riječ o stavovima - o uobličavanju stavova - nego o imperativu da iz dana u dan, iz godine u godinu, budemo bolji u tome što radimo - odnosno gradimo.
“Neuobičajno mnogo vremena prođe dok meni nešto ne postane jasno”, zapisao je Vitgi 1. maja 1930. “Ovo važi u različitim sferama. Moj odnos prema drugima, na primjer, jasan mi je tek kad prođe mnogo vremena. To je kao da je ogroman period vremena potreban da se veliki pramenovi magle raziđu i da stvari postanu vidljive. Ali tokom tog vremena meni nije čak ni sasvim jasno da mi je to nešto nejasno. I odjednom, vidim kako stvari stoje ili kako su stajale. I biće da sam baš zbog toga beskoristan kad treba donijeti odluku u razumno kratkom roku. Ja sam toliko takoreći slijep neko vrijeme & tek onda perut spada sa mojih očiju.”
“... Ich bin sozusagen einige Zeit verblendet & erst dann fallen mir die Schuppen von den Augen.”
O tome vam govorim...
Vermischte Bemerkungen moramo razlikovati od Denkbewegungen..., molim vas. Potonja knjiga je objavljena 1997. godine (Haymon Verlag) - kad je, uglavnom, Vitgijeva ostavština već bila temeljito pročešljana - a u međuvremenu, 2003. godine, pojavio se i prevod na engleski - Ludwig Wittgenstein: public and private occasions (Rowman & Littlefield Publishers, Inc.) - koji vam od srca preporučujem, jer je paralelno dat i originalni tekst.
Nekih pet godina nakon što sam dobio “Vermischte Bemerkungen” na poklon, našao sam se u prilici da shvatim - pardon, da bolje shvatim - što znači ono Vitgijevo “Daran, wie man die Dinge sieht. (Und was man von ihnen verlangt)”, odnosno “Während dieser Zeit aber bin ich mir meiner Unklarheit nicht einmal ganz klar bewußt”.
Naime, pozvan sam na da svojim prisustvom uveličam cocktail party u čast odlaska Spasoja - Paje - Krunića (23. oktobar 1939, Nikšić - 5. maj 2020, Beograd), uvaženog profesora beogradskog Arhitektonskog fakulteta, u zasluženu mirovinu. Bilo je to davne 2005. godine - i to baš 25. maja, na Dan mladosti. Coctail je bio upriličen u sali za likovno, na posljednjem spratu.
Te večeri, u momentu kad sam prešao prag AF, a zatim i prag sale za likovno, imao sam iza sebe nekih šest sati vrlo intenzivne razmjene mišljenja sa kolegom - po pitanju fotografija jednog od njegovih izvedenih objekata, a u svrhu odabira par najboljih za neku publikaciju - uz calvados - kako smo tepali mekoj jabukovači koju je pekao njegov dobri otac, negdje u samom srcu Potkozarja - uz slaninicu, tvrdi sir i kiseli paradajz istog geografskog porijekla.
Hoću da kažem da sam već bio poprilično ausser Betrieb kad sam se pojavio u sali za likovno - ali sam ipak, poslije par Džekija (Jack Daniel’s), osjetio strahovitu potrebu da priđem profesoru Kruniću.
Putevi nam se prethodno nikada nisu ukrstili, moram naglasiti - nikad nismo bili u standarnom odnosu profesor-student - i zato sam se malo ustezao - ali jesam imao nekakav prilaz u tom trenutku - kakav-takav, sasvim dovoljan. Par dana ranije, držao sam studentima V godine predavanje baš o Vitgiju, odnosno o Vitgijevoj kući u Beču (Kundmanngaße 19 - Haus Wittgenstein) - i to je vrlo pozitivno uticalo na moje samopouzdanje - u generalnom smislu.
Htio sam da postavim profesoru Kruniću par pitanja, vezano za njegov Memorijalni dom na Ravnoj Gori - odnosno na planini Suvobor - koji je otvoren 2001. godine, u spomen Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini - odnosno četnicima - ravnogorcima - i Dragoljubu - Draži - Mihailoviću, koji ih je predvodio.
Ta kuća - dom - mi je zapala za oko kad sam vidio prve fotografije. Recimo da je to bilo 2001. godine. U svakom slučaju, bilo je to prije nego što je ta kuća prezentovana u prestižnom Fejdonovom Atlasu savremene svjetske arhitekture (Phaidon Press - The Phaidon Atlas of Contemporary World Architecture), 2003. godine - kao jedina sa prostora tadašnje, tzv. Savezne Republike Jugoslavije - i prije nego što se našla u Perovićevoj (Miloš Perović) knjizi “Srpska arhitektura XX veka”.
Kad već pomenuh Perovićevu knjigu, moram dodati da je ispod Memorijalnog doma na Ravnoj Gori uz Paju Krunića - potpisan i Aleksandru Vuja, kao saradnik - i baš zato sam bio ubijeđen, sve do trenutka kada je Krunićeva Palata “Zora” zasjala punim sjajem - da je Vuja dodao mirođije, što bi se reklo - ali se danas ne bih zakleo da je tako.
Što Memorijalni dom čini građevinom vrijednom pažnje? Pa recimo da je to taj vrlo smisleni kontrapunkt crnog, četvorovodnog krova, blagog nagiba - kao prve linije - zatim jugozapadne fasade - odnosno (zaštitnog, odbrambenog) zida obloženog žućkastim kamenom, koji je hrabro projektovan u prostor ispred fasade - kao druge linije - i prilazne rampe - kao treće linije. Pomenuti zid je, drugim riječima, odvojen od glavne mase - s tim da jedan segment zida - trećina, otprilike - odstupa od glavnog pravca pružanja zida - jugositok/sjeverozapad - za nekih tridesetak stepeni - i to u pravcu juga - čime je otvorena prostrana terasa koja gravitira ulazu.
Cijela kompozicija, posmatrno iz pravca jugoistoka - proizvodi rijedak efekat - skoro pa vrisak - koji priziva Vatrogasnu stanicu Vitra (dobro, dobro) Zahe Hadid u Vajlu na Rajni (Weil am Rhein), u Njemačkoj - s tim da je ravnogorski vrisak umnogome kultivisaniji - a prisutan je, očigledno, i rijedak volumentrijski kvalitet (posmatrano iz pravca jugoistoka) - ali, prije svega i iznad svega, imamo tu jedinstvenu, savršenu rajtovsku (FLW) horizontalu koja nas ostavlja bez daha.
Oprostite profesore, rekoh, htio bih da vam postavim par pitanja vezano za vaš Memorijalni dom JVO na Ravnoj Gori - ali, ako je moguće, da zaobiđemo politiku. Znači arhitektura minus politika?
Ne mogu da verujem, veli meni Paja Krunić, da ste toliko naivni da verujete da postoji arhitektura mimo politike.
I kakve to sad ima veze sa Vitgijem? - pitate se vi.
OK, nastavak u narednom - ili u nekom od narednih brojeva.
Bonus video:
