Vraćati se filmovima Rajnera Vernera Fasbindera danas, znači strpljivo, minuciozno ponavljati revolucionarni put koji ti filmovi prolaze - od pokušaja promene statusa quo, ukidanja celokupne koruptivne stvarnosti, do momenta izneveravanja možda isuviše naivno datih početnih obećanja, polaznih premisa. Povratak Fassbinderu je zbog toga istovremeno i povratak dijalektičkoj, misaonoj tradiciji u kinematografiji, začetak ponovnog promišljanja onoga što je poremećeno i apsurdno u logici korporativne moći, logici koja se uprkos sopstvenoj šizoidnosti i “alogičnosti”, uspešno obnavlja i samoreprodukuje.
Generacija koja je pojela revoluciju
Film Treća generacija (1979) upoznaje nas sa komplikacijama i zastranjenjima revolucionarnog rada, sa onim što sam autor nije okolišio da imenuje i kritikuje kao zatečeno stanje. Tu su predstavljeni pripadnici terorističke ćelije u nastajanju koja u mnogo čemu evocira izneverena očekivanja Nemačke jeseni, dve godine pre, pošto se ceo represivni aparat bespoštedno razračunao sa grupom Bader-Majnhof. Ali i više od toga, treća generacija, ona koja dolazi “naposletku” uspeva da progovori iz “srca” određene simptomatologije, krize političkih identiteta i kraja velikih narativa o Revoluciji. Pripadnici terorističke ćelije su zapravo i dalje zatočenici sopstvenog buržoaskog načina života - biznis sekretarica, sin gradskog policijskog službenika, mizogini narcisoidni “profesionalni” terorista, usput i silovatelj, kruta profesorka istorije i wanna be feministkinja koja se ponaša sasvim poslušno prema “odabranom” muškarcu... Niko od njih se ne odriče preovlađujućeg pogleda na svet, ne dekonstruišu se navike kojima ih je društvo porobilo.
Sve vreme, prema tome, kao da nedostaje misaona sadržajnost, temeljnost, esencijalna dimenzija poduzetih akcija koje sve deluju indiferentno, površno, pa i karikaturalno. Radnje kojima se odaju ovi wanna be teroristi posmatramo kao svojevrsno naličje kapitalističkog spektakla, iz pozicije nekoga ko je kritički smešten, ni sasvim izvan ni sasvim unutra, sa distancom koja podseća na svedočenje socijalnom eksperimentu u “laboratorijskim” uslovima.
Ne postoji čvrst ideološki diskurs koji bi podupirao akciju, kao ni epigonski zanos, rečnik revolucionarnosti nužan za iskorak u nešto novo. Kriza imaginacije, nemogućnost da se, čak i tokom filma na eksplicitan način formuliše to novo, deluje kao kriza same političke zajednice, koju permanetno reprodukuju i reprezentuju određeni mediji - pre svega televizija, ali i radio, dok uticaj revolucionarne literature biva neutralisan, sveden na farsu. Tako je čitanje Bakunjina, u jednoj posprdnoj epizodi, upotrebljeno u infantilnoj, žovijalnoj igri doslovnog “gađanja” citatima - svako iz terorističkog kruga izgovara po jednu rečenicu iz teksta (prethodno podvučenu), dobacujući onom sledećem knjigu, a cilj je da se “inicijacijski” posrami entuzijasta sa koferom punim Bakunjinovih knjiga, delujući stoga idealistično i iskreno u poređenju sa preovlađujućim cinizmom prisutnih.
Sa sličnom provizornošću i improvizovanom domišljatošću kruži unutar grupe i rečenica: Svet kao volja i predstava, taj naslov Šopenhauerove knjige, koji postaje prigodna kodna šifra pod kojom se odvija okupljanje članova pred zajednički poduhvat. Čini se da niko od njih međutim nije upoznat sa sadržajem Šopenhauerovog seminalnog dela. Stoga se ta zaverenička citatnost iscrpljuje u sopstvenoj dekontekstualizovanoj samodovoljnosti. Ipak, glavna Šopenhauerova teza o volji kao pokretaču i ujedno cilju svakog delovanja, kao i o svetu kao Reprezentaciji koja, u ontološkom (i metafizičkom) smislu, prethodi samoj “stvarnosti”, može se primeniti na situaciju koja preovladava u kapitalističkoj, korpo-fašistički ustrojenoj Državi kontrole, kakva nam je predstavljena u filmu. Industrijalac i magnat, po imenu Lurz, igra ulogu onoga ko usavršava tehnike sigurnosnih nadzora u Berlinu, i u tu svrhu koristi kompjutersku tehnologiju. Upravo njemu najviše u prilog ide teroristički plan koji je skrojila grupa, jer sama država i njen represivni aparat, koji svoju reprezentaciju zasnivaju na predstavi o stalnoj ugroženosti, profitiraju iz takvih nasilnih ekscesa. Na taj način se dodatno oslobađa i pospešuje kruženje kapitala, svaki sledeći atak na sigurnost daje svoj doprinos nadziračkoj paranoji. Kao da svedočimo materijalizaciji onoga što je Mišel Fuko dijagnostikovao kao društvo nadziranja. Opisuje se određeni circulus vitiosus, odnosno pakao zatvorenog kruženja jednih te istih korporativnih kodova.
Akustička ozvučenost filma je takva i tolika da vodi do svojevrsne distorzije, zasićenja zvukom, na trenutke do potpune entropije samog verbalnog sadržaja koji se informacijama posreduje. Na mestima gde protagonisti prebivaju - gonjeni mobilnošću i zametanjem tragova - permanetno se prate filmovi sa političkom tematikom, ili pak debatne emisije, kao što se sa radija mogu čuti kurentne vesti, izveštaji, analize, prognoze i izjave političara. Iako se samo na trenutke izričito gleda tv ili sluša radio, medijske frekvencije su uvek prisutne, bučno, nametljivo i kakofonično, superponirano, kao sublimišući koncentrat, ono što Luj Altiser naziva ideološkim aparatom. Sugeriše se da “treća generacija” svoje razumevanje političke akcije gradi prvenstveno reaktivno, iz zadatog referentnog prostora dnevnopolitičke konzumacije i informatičke distrakcije, što govori o nemogućnosti da se uzmakne, da se formira neki novi, senzibilisani prostor otpora, pogodan za nezavisno promišljanje, refleksiju i utopijsku projekciju budućnosti.
Film Treća generacija se sastoji od pet poglavlja, a svako od njih se otvara citatom grafitskih, pornografskih zapisa preuzetih sa zidova javnih wc-a. Kroz taj kontrapunkt koji funkcioniše kao ono represivno, ono što je izronilo iz (ne)cenzurisane kolektivne podsvesti, dok na ekranu očekujemo sasvim drugačiji tip afirmativne aktivnosti, odjekuju rečenice koje reklamiraju veličinu seksualnog “aparata”, pozivaju na analni seks, sadomazo dominaciju, cross-dressing i odigravanje pozicija gospodar-sluga. U maniru karakterističnom za Fasbindera, ljubav, erotika i seks su već apriori, u politiku uronjena polja na kojima se temeljno ispituju i testiraju postojeći odnosi moći, manipulacije i eksploatacije.
(Prometej.ba; naredne subote)
Bonus video:
