Na drugi dan Božića

I te noći legoše i zaspaše kao uvek. Kasno i po suhomrazici vratili su se generalni konzul i konzulovica kući. Bio je drugi dan Božića i bili su, kao svake godine, kod njena brata, generala, na večeri.

Zlovoljno stenjući, konzul je otkopčavao bezbrojna dugmeta na bundi, pa na kožnom jeleku, I skidao sa sebe onu garderobu od kaljača, cipela,

raznih flanela i povoja. Gospođa je pregledala termometre u obadve sobe, donela mu pilulu i kapljice sa čašom vode, prebacila mu još jednom što je jeo divljači i ko lača i pio slatkog vina kad zna da mu je kod poslednje analize procenat šećera bio porastao, a reuma mu se opet vraća.

On se vajkao, drhtao i mrštio. Konačno mu je pomogla da se popne na postelju. To je činila svako veče, jer se dešavalo da padne i, kako je

težak, razbije lakat ili koleno: konzul nije mogao da se popne ni koliko za jedan basamak, a da ga neko ne podržava; inače odmah pada.

On joj zahvali i zažele laku noć (francuski, kao uvek), i ona ode u svoju spavaonicu. Vrata između njihovih spavaonica su ostajala otvorena. To je bilo preostalo još od nekadanjih bračnih noći, ljubavi, ili tako nečeg. To je, naime, bilo ovako. Vrata su uvek stajala tako otvorena, ali bi se on, kad bi došao kući i nju zatekao već u postelji, zaustavljao, napola razodeven,

kraj otvorenih vrata i vikao promenjenim glasom:

“Otvori vrata!”, a ona bi se tobože plašila I ljutila i pitala ispod jorgana ko je to. On bi onda, jednako stojeći na pragu (to danas čovek ne bi verovao) tepao kao kestrpljivo, razmaženo dete:

“’Tori ‘rata!” Ona bi na to pomaljala ruku ispod pokrivača i cikteći mu vikala da joj, tobože, ne prilazi, neka bar ugasi svetlo, i tome slično. I to je bilo na ovim istim vratima, ali vrlo, vrlo davno, kad je generalni konzul bio pisar konzulata, a konzulovica mlada i još ličila na žensko.

Pa i ove božićne noći pospaše, kao uvek.

U neodređeno doba noći usni konzul nešto zamršeno i sasvim besmisleno, ali mučno (njega su često mučili snovi i ispunjavali zlovoljom po vazdan); neke menice sa lažnim potpisima, pa neka teška odgovornost, pa neki voz koji mu je pred nosom utekao dok ona prti težak prtljag. Ali su ti događaji postajali sve povezaniji i jasniji, i konačno se pretvoriše u pravu pravcatu stvarnost.

I, posle mnogog bežanja, gubitaka, zbog kojih ga je srce bolelo, gonjenja, nesporazuma i nepravdi koje su mu činjene, on se nađe u inostranstvu, među publikom, pred konzulatom.

Dugačka povorka sveta, sve dva i \dva, tapću nogama da se zgreju, drže u pocrvenelim rukama pasoše i dokumente. Sluga polako pušta jednog po

jednog, a ko jednom uniđe izgleda da se više i ne vraća, tako se polako osipa povorka. On je među poslednjima, zebu mu ruke, a ne sme da pusti ono prtljaga. Progura se malo i u čudu vide da je to Nikola, njegov momak; hoće da ga zovne, ali se Nikola odjednom prodera:

“Slušaj, ti tamo, nemoj da se muvaš, jer ću da te ostavim poslednjeg”.

On se povuče opet u red. Hteo bi da proba sa bakšišom; traži po džepovima, ali nigde pare. Kako je to strašno: stajati tako u redu i ne moći poslati svoju kartu, nego morati čekati i zepsti. I, da je red tako svirepa stvar!

Pošto je očamao skačući s noge na nogu, trljajući ruke, brojeći one pred sobom i sumnjičavo se obzirući na one za sobom, konačno dođe red i

na njega. Onaj Nikola, koji nikako nije hteo da ga prepozna, tače mu se rukom ramena i otvarajući vrata reče:

“Eh, eto, muvalo, dođe red i na tebe. Sve polako. Ajde onom gospodinu na desno!”.

Utetura u toplu kancelariju. Ostavi zavežljaj kraj vrata. Stade pred onog za desnim stolom I poče da mrsi sve bezbrojne i zamršene nedaće koje su mu se desile: krađa, bekstvo, falsifikat, voz koji mu je utekao sa prtljagom.

“Dajte pasoš”.

“Pa nemam ja...”

“Nemate pasoš? Ja, dragi moj!”

“Izgubio sam, naravno, pasoš zajedno sa prtljagom”.

Tu onaj za stolom stade da se dere:

“Nije to ni po čem ‘naravno’. Vi ste uopšte neki svetski putnik; šta vi hoćete zapravo od Konzulata?”

“Da se vratim u zemlju i...”

“Pa dobro, imate li bar opštinsko uverenje, vojnu objavu?”.

Njemu se zamagli pred očima. Nikad nije pomislio da bi to moglo i njemu trebati. Ti zahtevi su mu izgledali sada tako teški i nepravedni.

Osećao je da ovo ne može biti ovako. Naprezao je mozak da pronikne ovu situaciju, da vidi stvarnost.

“Gospodine”, govorio je onaj iza stola, nabavite vi prvo dokumente, pa onda dođite, pre toga nema ništa”.

I diže se s mesta. Ne mičući se, on ga poče moliti da ga ne napušta ovako bez ičeg, u tuđem svetu. Posle, bolestan je; šećerna bolest, pa išijas.

“Ne treba da mi nabrajate, nisam ja lekar”.

I po tim rečima on poznade nešto strašno i neverovatno: taj čovek kome, kao od neke magle, nikako nije mogao da ugleda lica, to je bio - on

sam. To su njegsve reči koje je već petnaest godina ponavljao u kancelariji svim skitnicama i prosjacima:

“Šta pričaš meni, nisam ja lekar”.

Teme ga je bolelo. Uzalud se naprezao da razazna i rasplete ovu strašnu stvar: otkud on ovde kao skitnica bez dokumenata i novca, i otkud onaj koji ga ispituje. Hteo je da kaže da je on konzul, ili bar bio konzul, ali nije smeo od sramote ni da zausti takvu neverovatnost.

“Gospodine, rekao sam vam jednom, nabavite sva potrebita dokumenta, pa onda možemo da vas repatriramo u vaše rodno mesto”.

Hteo je da kaže kako on nema ni hleba da jede, a kamoli da nabavlja i čeka dokumente; kako u svom rodnom mestu nije bio od detinjstva i ne zna tamo nikog, niti ko poznaje njega; ali mu onaj nije dao da govori.

“Puštaj dalje, Nikola”.

On stade pored vrata, sagnu se da uzme svoj zavežljaj i vide novu stranku kako ulazi, pristupa stolu, i čuje konzulov - svoj glas:

“Dajte pasoš”.

Videći da je napušten i izgubjen, on zausti još jednom:

“Šta ću ja sada?”

“To ja ne znam, to su vaše stvari. Pišite na vašu opštinu”.

Istetura u predsoblje gde je čekalo još nekoliko ljudi. Pogleda još jednom prodorno i dugo poslužitelja, pogledom koji je tražio samilosti i pitao: zar me ne poznaješ? Ali ne smede da reče ništa.

Momak je bio dobro raspoložen.

“Eto, rekoh li ja, svi ćete doći na red!”.

Koristeći se tim, on ga zamoli da sedne tu u predsoblju i da se greje.

“Ne da konzul da stranke sede. Eno ti varoš, brate, pa sedi”.

I on mu pokaza na zidu napisano, kratko i na tri jezika, da je besposlenima zabranjeno zadržavati se u prostorijama Konzulata. I ispod te zabrane je potpisan - on; njegovo ime i njegov rukopis. Hteo je da vrisne, da prodrma momka, da učini ma šta, samo da dokaže da je on taj koji je to naređenje izdao i da se ono ne odnosi na njega.

Ali od svega toga ne može da učini ništa. Nađe se u dvorištu. Po ciglama se hvatao led. Nebo je bilo nisko. Nepoznat grad, tuđina, studen, glad, bol u kolenima i temenu. On ispusti prtljag. Smrt koje se nekad, seća se, toliko bojao, dođe mu sada kao nešto lako i dobro i jedino što preostaje. Klonu na zemlju koja nije bila ni tvrda ni tako studena kao što je mislio.

Stenjući bolno, suvih usta i zgrčenih prstiju, generalni konzul se probudi. Srce mu naglo bije. Ne može da zahvati daha i dođe sebi.

“A, a, a”, zavapi nekoliko puta.

Jedva se diže, sede u postelju i odvrnu svetlo. Prepoznade svoj jorgan od ljubičaste svile, i odjednom mu se sa sred grudi pa na sve strane tela stade da širi blaženo osećanje: da ništa nije istina, da je on tu u svojoj postelji, da je ovo a ne ono stvarnost. Ostade časak tako, potpuno u tom osećanju. Ali pošto prođe prva, velika, radost, nehotice počeše da mu se pred očima ponavljaju slike malopređašnjeg sna. Ponovo kao da čuje jasno i oštro:

“To je vaša stvar... nisam ja lekar”.

I opet ga obuze onaj osećaj izgubljenosti I užasa, neka studen. Spusti se teško, oprezno i polako sa kreveta. Jeza putuje uz kičmu, drhti mu donja vilica. Upali veliki luster. Blešti orman sa minijaturama i saskim porculanom. Sve je tu. Ništa nije istina! A ipak, jeza i strah ga ne napuštaju. Ogrnu se i ode u svoju sobu za rad. Otključa sto i izvadi kasetu sa dokumentima. Sve je tu: od maturske svedodžbe, pa do poslednjeg ukaza kojim se postavlja za generalnog konzula I klase. Diplome, egzekvature, ordeni od šest raznih država. Na svakoj toj hartiji je ispisano njegovo ime izdvojenim krupnim slovima. Premetao je, listao, uživao u ponavljanju svoga imena. Tu ima dokumenata da se uveri trideset nadleštava! Uhvati se na toj mi-

sli: ako je sve ono samo glup san a ovo stvarnost, zašto onda ja osećam potrebu (i još ovako u nedoba) da o tom sam sebe još naročito uveravam?

Ipak, kao da nešto nije u redu. Pa opet se nasmeja sam sebi: kako je to detinjasto! Sve je u redu; dabome, čovek se prejede pa usni tek tako koješta; san je laža a Bog je istina.

Bog?

Eto sad! Opet mora da nešto nije u redu. Da je sve u redu, on bi sad spavao, ili bar ležao, i znao bi lepo i tačno ko je i šta je, a ne bi ovako smušeno i po svoje zdravlje nadasve opasno švrljao po sobama i, u noćnoj košulji, prevrtao dokumente, bos - bos na studenom patosu!

I razbarušen. I ne bi sanjaa sebe kao konzula koji mu pomoć odbija. I ne bi se tešio poslovicama i pomišljao čak na Boga. I sve tako koješta.

Drhteći, on povadi sve dokumente, obujmi ih obema rukama, pritište na grudi. Tako, s punim naručjem hartija, jedva nekako uspe da legne. Nije

gasio svetla. Držeći jednako te hartije, on se polako zavodio u san. Podrhtavala mu je pokatkad jabučica kao od jecanja. Ali konačno mu dah postade sasvim jednomeran. Zaspa.

Kako je noć odmicala i bližilo se jutro, lice mu je sve više dobivalo stari izraz sigurnosti i dostojanstva.