Istorijsko rivalstvo Dalekog istoka postaje u poslednje vreme sve napetije dok lideri Kine i Japana pojačavaju retoriku međusobnog optuživanja za rastuću militantnost iza koje svako vidi agresivni nacionalizam druge strane.
Narastajuću tenziju i pogoršanje bezbednosne situacije na istoku Azije, koja izmiče kontroli SAD, neki porede s Evropom 1930-ih.
„Kada se Kina probudi, svet će da se zatrese”, citiraju Napoleona oni koje zabrinjava spektakularni rast Kine u poslednje tri decenije – izbegavajući da podsete da se i mandarinska i komunistička Kina kroz vekove samo branila dok je imperijalni Japan mnogo puta kidisao na svoje susede.
Uprkos tome, predsednik Sji Đinping (60) i premijer Šinzo Abe (59), uočavaju analitičari, imaju dosta sličnosti, iako prvi potiče iz jednopartijskog sistema a drugi iz demokratije zapadnog tipa. I jedan i drugi su sinovi elitnih političara, imali su uspone i padove, došli su na vlast krajem 2012, ali ih više nego išta spaja patriotska vizija budućnosti.
Da li onda suočavanje dva moćna azijska nacionalizma preti koliziji između druge i treće najveće ekonomije sveta, uz mogućnost uvlačenja drugih sila?
Da li onda suočavanje dva moćna azijska nacionalizma preti koliziji između druge i treće najveće ekonomije sveta, uz mogućnost uvlačenja drugih sila?
Kina osniva Savet nacionalne bezbednosti koji, tvrde po modelu američkog NSC, treba da koordinira vojne, obaveštajne i domaće bezbednosne strukture. Sličan savet stvara i Japan. U normalnim okolnostima, modernizacija ne bi izazivala zabrinutost. Ali, vremena nisu normalna.
Čitave prošle godine Kina i Japan umešani su u opasne vojne pretnje zbog grupe nenaseljenih ostrva u Istočnom kineskom moru koje Japanci zovu Senkaku a Kinezi Diaoju, na koja i Kina i Japan polažu pravo, mada su od 1895. pod kontrolom Tokija.
I jedan i drugi lider mnogo polažu na istoriju. Sji je, bez obzira na to što je njegov otac kao heroj oslobodilačkog rata tokom Kulturne revolucije završio u radnom logoru, nedavno odao priznanje osnivaču Narodne Republike Mao Cedungu.
Abe, sin šefa diplomatije i unuk japanskog ratnog ministra industrije koga su Amerikanci neko vreme držali zatvorenog, klanja se u tokijskom hramu Jasukuni – koji stolećima čuva duše 2,5 miliona japanskih ratnika ali i najmanje 14 onih koji su optuženi za zločine tokom Drugog svetskog rata u kome su Kinezi izgubili 20 miliona ljudi.
Takav potez japanskog premijera Peking doživljava kao jasnu provokaciju, pa se odmah obnove sećanja na zločine japanskih vojnika tokom međusobnog rata 1937–1945, na biološke i hemijske eksperimente s kineskim zarobljenicima i, posebno, na masakr u Nandžingu 1937.
Kako ništa više ne mobiliše 1,3 milijarde Kineza nego mržnja prema Japanu, Sji ponavlja da je jedan od osnovnih zadataka Komunističke partije prevazilaženje istorijskih poniženja kojima je Kina bila izvrgnuta, pre svega od vremena japanske invazije Mandžurije 1931.
Abe, nasuprot njemu, hvata tvrd nacionalistički kurs i odbija apologetsku retoriku o japanskoj ratnoj prošlosti. Želi da prekine 22 godine dugo opadanje japanske moći i ugleda. „Vratite Japan”, uzvikuje on, zahtevajući pozitivan pogled na skoriju japansku istoriju.
Traži promene pacifističkog ustava koji Japanu od vremena kapitulacije 1945. ograničava izdatke za armiju i drži ga u punoj vojnoj zavisnosti od SAD. Pojačava troškove za odbranu, planira nove kupovine američkog oružja, nudi savezništva po Pacifiku.
Problem poprima lične dimenzije: Abeov deda je neko vreme okupacije proveo u Mandžuriji, dok se Sjiov otac s Maovim komunistima borio protiv Japanaca.
Moglo bi se posle godinu dana zaključiti da je Sji mnogo moćniji od svog prethodnika Hu Đintaoa i da ubrzano gradi centralizovanu partijsku i birokratsku mašineriju neophodnu da prevaziđe institucionalne otpore i ostvari ambicije „Kineskog sna” i „Velike obnove kineske nacije”.
Japan, barem koliko i SAD, strahuje da bi Kina – koja će, moguće, već 2020. postati prva ekonomija sveta posle američke dominacije od 1880-ih – poželela da tu svoju moć pretoči i u poziciju dominantne vojne sile regiona.
Tako, dok Sji vrši inspekciju prvog kineskog nosača aviona, Abe navlači šlem, vozi se tenkom i vojnim avionom.
Opasan razvoj događaja sve se češće dovodi u vezu s rastućim izdacima obe zemlje za vojsku. Činjenica je da kineske i japanske nabavke oružja iz Rusije, SAD ili Evrope nikada nisu bile tako velike.
Vojni budžet Pekinga ubrzano raste još od 1989. i dostigao je 116 milijardi dolara. Jedna od prvih Abeovih premijerskih odluka bila je povećanje vojnog budžeta prvi put posle 11 godina: 240 milijardi dolara za narednih pet godina.
Peking ocenjuje da je japanski „proaktivni pacifizam” kamuflaža koja treba da prikrije vojne saveze koje Tokio pokušava da stvori kao front protiv Kine. U širi kontekst zabrinutosti od „kineskog zmaja”, zajedno s Filipinima ili Vijetnamom, uključuje se i Indija.
Peking ocenjuje da je japanski „proaktivni pacifizam” kamuflaža koja treba da prikrije vojne saveze koje Tokio pokušava da stvori kao front protiv Kine
Region Pacifika, u kome je broj međusobnih teritorijalnih sporova prešao 45, sve se više pregrupiše – i naoružava. Kina, pretpostavlja se, i dalje drži ključeve nuklearnih pretnji Severne Koreje. Amerika je čvrsto uz Južnu Koreju, ali i Seul ne prašta Abeu što ne priznaje zločine istorije.
Bez obzira na rivalstva po Centralnoj Aziji, Rusija želi snažno strateško partnerstvo s Kinom. Predsednik Vladimir Putin je 61. rođendan na Baliju, na Forumu za ekonomsku saradnju Azije–Pacifika, proslavio uz votku s predsednikom Kine. Bocu sakea koju je dobio od japanskog premijera ostavio je za kasnije.
Rusija je nedavno za Tokio poslala ministre odbrane i spoljnih poslova da bi izrazila „visoku zabrinutost” zbog raspoređivanja elemenata američke raketne odbrane u Japanu, što može da vodi narušavanju strateškog balansa moći u pacifičkom regionu.
I dok Kinezi i Japanci rizikuju ekonomske koristi u vremenima kada traže načine daljeg rasta, odnosno oporavka, u najneugodnijoj poziciji mogao bi da se nađe Barak Obama.
Ugovor ga obavezuje da štiti Japan; finansije, trgovina i američki dug ga usmeravaju ka Kini – bez obzira na to što je u Vašingtonu Kina definisana kao najveća strateška opasnost Amerike.
Stanar Bele kuće, koji je američke strateške prioritete sa Bliskog istoka prebacio na Aziju i Pacifik, zasad se ograničava na upozorenja o kineskoj „opasnosti”, a šta bi zaista uradio u slučaju konflikta, ne znaju ni njegovi regionalni saveznici ni veliki rival.
Teško je poverovati da bilo Kina bilo Japan žele rat. Problem je što vojne koncentracije oko spornih ostrva lako mogu da dovedu do incidenta. Bila bi to opasna zamka za lidere u Pekingu i Tokiju koji nacionalističku retoriku koriste za sopstvene svrhe.
Kina, ojačana argumentima odbrambene istorije, ponavlja da nikada neće napraviti grešku Japana uoči Drugog svetskog rata i krenuti putem militarizacije. U Tokiju ne veruju. Smatraju da se kineska vojska otrgla civilnoj kontroli i da je spremna da ospori američku silu na Pacifiku.
To što je upravo predsednik Sji nedavno jasno stavio do znanja da je KP iznad vojske, ne odgovara ratobornom Abeu. Uplašen rastom Kine, on procenjuje da ne sme da povuče bilo kakav potez koji bi mogao da se tumači kao slabost. Zaklon traži u istoriji – koji je uvredljiv ne samo po Kinu, već i velike delove Azije po kojoj su brutalno marširali carski vojnici.
Galerija
Bonus video:
