Kada su međunarodni sukobi u pitanju, nijedan nije tako malo poremetio globalni poredak kao “viski ratovi” koji su četiri decenije bili predmet spora između Kanade i Danske.
Počeli su 1984. godine, a ovaj neuobičajeni spor obuhvatao je ostrvo od jednog kvadratnog kilometra, usred ledenog arktičkog kanala koji označava granicu između Grenlanda (sada samoupravnog dijela Danske) i kanadske teritorije Nunavut. Obje strane su smatrale da im ostrvo pripada. Ono što bi moglo biti povod za rat kod manjih zemalja, za ovaj sjeverni dvojac postalo je primjer diplomatske uljudnosti. Kanadski zvaničnici koji su posjećivali ostrvo obilježavali su svoju teritoriju ostavljajući viski i zastave. Danci su potvrđivali suverenitet tako što su uzimali piće i ostavljali svoj šnaps Kanađanima da uživaju. Umjesto ispaljenih hitaca, povremeno su razmjenjivana ljubazna pisma. Kada je spor postao zamoran, radna grupa je godinama pregovarala o podjeli ostrva na pola, čime su sve neprijateljstva okončana 2022. godine.
Sa ovakvim neprijateljima, kome trebaju prijatelji? Ispostavlja se da i Evropa i Kanada možda razmatraju unapređenje svojih savezništava. Povratak Donalda Trampa u Bijelu kuću 20. januara donosi mogućnost uvođenja tarifa i nacionalističkih ispada. Napetost raste s obje strane sjevernog Atlantika. Zemlje na periferiji Evropske unije preispituju svoje veze s tim savezom. Švajcarska je pristala na bližu saradnju, a Island će 2027. godine održati referendum o pristupanju. Grenland, koji je napustio EU 1985. nakon što je stekao autonomiju od Danske, možda će razmotriti ponovno priključivanje, s obzirom na Trampovu opsesiju tom teritorijom. Ali, Kanada ima možda najviše razloga za zabrinutost. Tramp provocira svog susjeda sugerišući da će postati 51. američka savezna država i nazivajući njenog premijera “guverner Džastin Trudo”. Zvaničnici iz Otave i glavnih gradova EU razmjenjuju bilješke o tome kako se nositi s još jednim Trampovim mandatom. Karlo Veliki (naziv kolumne u “Ekonomistu”, prim. prev), koji ima i evropsko i kanadsko nasljeđe, nudi jednostavno rješenje za probleme obje strane: EU bi trebalo da pozove Kanadu da postane njena 28. članica.
Argument (ne baš jednostavan) za pridruživanje Kanade EU datira još prije Trampa. Ukratko, Kanada je prostrana i bogata prirodnim resursima, ali ima relativno malo stanovnika, dok je EU mala, prenatrpana i siromašna mineralima. Naravno, pravila EU rezervišu članstvo za “evropske države”. Ipak, uprkos tome što je i dalje prisutna privrženost duhu granice, Kanađani se mogu smatrati počasnim Evropljanima. Ta zemlja je izdržala tri talasa kolonizatora sa starog kontinenta, počevši od kratke invazije Vikinga. Kao i Evropljani, Kanađani vjeruju da tržišta funkcionišu, ali da ih treba ublažiti socijalnim državama. Njihove vlade nude slične pogodnosti građanima: visoke poreze, haotičnu parlamentarnu politiku (Kanada bi uskoro mogla imati novog “guvernera”, s obzirom na nepopularnost Trudoa) i visok životni standard za gotovo sve. Obje strane otvoreno trguju, brinu o globalnom zagrijavanju i ne vole oružje, smrtnu kaznu i rusku agresiju.
Međutim, Evropa bi od povezivanja sa Kanadom dobila više od pristupa strateškim rezervama javorovog sirupa iz Kvebeka. Evropljanima bi se proširenje moglo predstaviti kroz mogućnost da njihova unija utrostruči svoju površinu, dok bi dodala samo 40 miliona Kanađana postojećoj populaciji od 440 miliona. Gustina naseljenosti EU bi se smanjila sa nivoa bliskog onom u Kini na nivo sličan Sjedinjenim Američkim Državama - pod pretpostavkom da se dovoljno Grka ili Belgijanaca dobrovoljno odluči za život u prilično hladnim uslovima. Evropa takođe ima manjak energije, a Kanada ima mnogo nafte, gasa i hidroenergije. Bogat novi član pomogao bi finansijama EU.
Kanada je prostrana i bogata prirodnim resursima, ali ima relativno malo stanovnika, dok je EU mala, prenatrpana i siromašna mineralima
Francuska, istorijski uzdržana prema proširenju EU, rado bi iskoristila priliku za prijem novog člana koji govori francuski jezik - iako bi se možda zadovoljila time da se pridruži samo frankofoni Kvebek, koji opet razmišlja o otcjepljenju. Dobrodošlica kralju Čarlsu III, kanadskom šefu države, na sastancima EU obradovala bi one koji još uvijek žale zbog breksita. Evropljani bi mogli da nauče od Kanade kako da omoguće imigraciju na način koji stanovništvo prihvata, a ne samo toleriše, iako je nedavna stambena kriza donekle narušila taj konsenzus. Inkluzivni odnos Kanade prema autohtonim narodima, barem u posljednjim decenijama, mogao bi biti uzor Evropljanima (iako bi pripadnici kanadskih Prvih naroda mogli s pravom da se protive bližim vezama s bivšim kolonizatorima). Veze Kanade s Pacifikom, djelimično zahvaljujući velikom prilivu migranata iz Azije, dopunile bi regionalni fokus Evrope. Euro bi izgledao znatno globalnije ako bi bio prihvaćen u Vankuveru.
Evropa ima nekoliko svojih lekcija za Kanadu, koje bi mogle pokazati prednosti članstva u EU njenom sopstvenom stanovništvu. Antimonopolski mehanizam u Briselu odradio je dobar posao u očuvanju konkurencije u sektorima poput bankarstva, avio-kompanija i telekomunikacija, omogućavajući Evropljanima bolje uslove nego što ih imaju Kanađani. Kanada govori o smanjenju emisija ugljen-dioksida, ali to još uvijek nije zaista sprovela, dok su evropske emisije smanjene za više od trećine u odnosu na njihov vrhunac. Zemlje EU su uspjele da stvore jedinstveno tržište (ma koliko nesavršeno bilo), koje olakšava međusobnu trgovinu više nego što je to često slučaj za kanadske kompanije kada trguju između 13 provincija i teritorija sopstvene zemlje. Evropske članice NATO-a kao cjelina sada troše više od dva odsto BDP-a na odbranu, ispunjavajući cilj koji je taj savez postavio 2014. Kanada je na skromnih 1,4 odsto.
Nažalost, Evropa i dalje insistira da je EU namijenjena Evropljanima. Kanada bi bila uzdržana prema pridruživanju carinskoj uniji koja bi ugrozila njene vitalne trgovinske veze sa Amerikom. Oh, dobro. Ako Kanada EU ostane samo geopolitički misaoni eksperiment, to ne isključuje sve bliži odnos.
Kanada već učestvuje u nekoliko evropskih programa, poput vojne mobilnosti i svemirskih istraživanja. Moglo bi se učiniti više: kanadski gas ne može stići do obala EU zbog nedostatka infrastrukture za prevoz LNG-a.
Trgovinski sporazum između Kanade i EU, koji je stupio na snagu 2017. godine, najambiciozniji je u okviru bloka, ali ostaje u “privremenoj” primjeni. Deset zemalja EU još nije ratifikovalo njegove najdalekosežnije mjere.
Umjesto da razmatraju uključivanje Kanade u klub, Evropljani bi mogli početi tako što bi taj sporazum konačno priveli kraju.
Prevod: A. Š.
Bonus video:
