Stari zanati polako odumiru, ali dok je pojedinaca, kaže Nikšićanin Adnan Mehmedović, ima i nade da neće potpuno zamrijeti. Mehmedović se već više od četvrt vijeka bavi ključarskim zanatom i kaže da iskreno vjeruje da će posao, koji je naslijedio od brata, postati i porodična tradicija.
“Otac Džeko, stari trgovac, 1987.godine odlučio je da bratu Amiru, koji je pet godina stariji od mene, otvori ključarsku radnju. Želio je da se brat smiri i da ima svoj posao. Brat je išao kod starijih kolega, učio zanat od njih i ovim poslom se bavio pet godina, dok nije otišao za Italiju”, priča četrdesetpetogodišnji majstor, dok razgovor često prekidaju mušterije.
Zanat je, kaže, “ispekao” kod brata. Nakon srednje škole, upisao je Prirodno-matematički fakultet, smjer fizika, ali kada je brat odlučio da napusti i posao i Crnu Goru, Adnan je preuzeo posao.
Priznaje da su mu ključevi bili primamljiviji od indeksa i da se nikada nije pokajao zbog toga.
“Ovo je lijep posao koji zahtijeva, prije svega, strpljivost i preciznost, ali i volju da učite jer mora se pratiti tehnologija, biti u toku sa svim dešavanjima kako bih mušterijama mogao da izađem u susret. Ne treba mnogo vremena da se nauči da napravite ključ, ali treba da znate koja vrsta kom ključu odgovara. Ima malo i rizika kada se čipovi prebacaju iz ključa od automobila, tako da morate biti precizni i obazrivi kada je elektronika u pitanju. Izlaze nove mašine, stalno se nešto mijenja i mora se to pratiti, moram se i ja stalno usavršavati. Dovoljno je samo vidjeti koliko je napredovala automobilska industrija i koliko se ti ključevi razlikuju od onih nekadašnjih. I što se tiče brava na objektima i to se mora pratiti”.
Kada je njegov brat počeo da radi, otac je kupio najsavremeniju mašinu za pravljenje ključeva u to doba. Mašina je, kaže Adnan, odradila svoje, pohabala se i prodao je, mada mu je žao što je nije ostavio da bude dio istorijata posla kojim se bavi. Zato čuva porodične ključeve iz 1926.
“Imam tri mašine za izradu tri vrste ključeva, tu su i mašine-kompjuteri koje rade auto čipove. To su profesionalne mašine koje su dosta skupe. Ima stalno posla. Po pozivu znam i da izađem na teren, kada se zaglave vrata od stana ili automobila. Desi se ponekad da me u toku dana po nekoliko puta pozovu jer im se ključ zaglavio, a nekada prođe i desetak dana a da niko ne zove zbog toga”.
Događaje pamti, imena ne pominje
Zbog tih poziva bi mogao da napiše čitavu knjigu anegdota. Rado ih prepričava, mada imena ne pominje. To mu profesionalna, ali i ljudska etika ne dozvoljavaju. Kako kaže, posao mu je takav da “svašta vidi i čuje”. Ali, događaje pamtiš, a “imena ne pominješ jer moraš da zaključaš njihove tajne”.
“Momak i cura su bili u stanu i ona je u 23 sata morala da bude kući. Zaglavio im se ključ, a kako uveče gasim ili smanjim telefon nijesam čuo poziv, a zvali su cijelu noć. Dobili su me ujutro oko 6.30. Kada sam došao i otključao ih, cura je izletjela kao metak. Ko zna kako se kući opravdala”, sa osmijehom priča Adnan.
Dešavalo se i da ga pozovu ljudi koji imaju spor oko stana i da traže da im otključa stan, ali to je uvijek odbijao. Ima, kaže, dobar instinkt da prepozna kada nešto nije u redu. Ako ga nepoznati ljudi pozovu da im otvori vrata od kuće ili stana, prvo traži da provjeri njihov identitet.
Jedna od simpatičnijih anegdota se desila sa policijom.
“Bila je zima. Došli policajci za mene jer se njihovom kolegi zaključao automobil. U pitanju je civilni auto. Dok smo mi došli, policajac koji je čuvao automobil je razbio staklo plašeći se da ne pukne motor. Vlasnik se uhvatio za glavu kada je vidio šta je ovaj uradio”.
Česti su pozivi kada se dijete zaključa u stanu ili u automobilu. Jedan posebno pamti.
“Sjećam se prije dva ljeta, bile su visoke temperature, oko 35 stepeni. Žena samo što je izašla iz automobila, a dijete se zaključalo. Srećom, to je bilo na parkingu preko puta radnje, pa sam brzo otvorio automobil. Baš sam se bio potresao da se dijete ne uguši jer nijedan prozor nije bio otvoren. Kada sam otključao, nijesam znao ko je bio više potresen, majka ili ja. I sad se naježim kada o tome pričam. Čovjek je posle podne dolazio da se zahvali što sam mu dijete spasio”.
Posao ima budućnost, fali mladih snaga
Mehmedović sam radi, ali se nada da će za posao obučiti i sina, ako on to bude želio. Iako je supruga Sanela naučila posao, ipak misli da će ključevi bolje “ležati” sinu Mirzi, nego kćerci Zari.
Mada, kaže da nema ništa protiv i ako ona bude htjela da nauči zanat.
“Suprugu sam bio obučio da pravi ključeve i radila je oko dvije godine dok nije dobila drugi posao. Rijetko koga interesuje ovaj zanat. U priči sa ostalim zanatlijama vidim da je malo interesovanja ne samo za ovaj nego i za ostale zanate. Današnja omladina neće da radi, nijesu zainteresovani ni za šta. Polazim od svog sina. Završio je deveti razred, sad će da upiše Ekonomsku školu, i iako kaže da će da uči - radije je sa drugovima, nego sa mnom u radnji. Pokušaću da ga malo ‘ubacim’ u posao, da počne da uči. Treba da završi školu i fakultet ako bude želio, ali neće mu smetati da i ovaj zanat nauči. Ovi zanati mogu i treba da opstanu. Potrebni su ljudima. Nadam se da će se neko obučiti za ovaj posao, ako ne moj sin, možda djeca kolega, ili neko drugi”.
Bonus video:
