Bivšim zatvorenicama je, nakon izlaska na slobodu, najbitnija podrška i povjerenje porodice, ali i zaposlenje. Sagovornice PR Centra nijesu uspjele da nađu posao, a potrebna im je, kako su rekle, samo šansa. Odlučile su da se vrate „normalnom životu“, ali im društvo i država u tome moraju pomoći.
Sagovornica PR centra je iz zatvora izašla u junu prošle godine, a ukupno je sa prekidima tamo provela oko četiri godine.
Boravak u zatvoru nije joj poremetio porodični, ali jeste društveni život.
„Meni je najbitnija podrška porodice i tu je sve u redu. Majka mi je pazila djecu i dobila privremeno starateljstvo, jer mi je i muž bio u zatvoru. Ali što se ostalog tiče, nemam nikakvu pomoć. Posao ne mogu da nađem nigdje. Jednom sam našla posao u butiku i šef je bio zadovoljan mojim radom, ali poslije dva dana mi je rekao „Izvini molim te, ali moraćeš da prestaneš da radiš, jer si bila u zatvoru“, ispričala je sagovornica.
Završila je ekonomsku školu, a kroz rad u trgovini stekla iskustvo u radu sa ljudima. Danas se, kaže, javlja na svaki oglas za posao.
„Čistila bih, nije bitno koji objekat. Radiću bilo šta, samo da se vratim životu. Neću da moje kćerke ponovo pate jer im je majka u zatvoru. Molim poslodavce da nam daju šansu, da ne bi zatvor bio pun povratnika. Dajte nam šansu, radi naše djece. Jer mi to želimo. Ne samo ja. To žele i druge žene. Sada čim dođem na razgovor za posao, kažem da sam bila na izdržavanju kazne. I samo mi kažu- zvaćemo vas, ali niko ne zove“, poručila je ona.
Smatra da je procenat povratništva veliki upravo zbog toga što nakon izlaska iz zatvora nijesu dobili priliku da se vrate normalnom životu.
„Ljudi počnu da rade iste stvari, čak i gore od onih zbog kojih su bili osuđeni. Jer u zatvoru upoznate one koji se bave svim i svačim“, rekla je bivša zatvorenica.
„Iskreni prijatelji koje imam od osnovne škole su uz mene. A kad upoznam nove ljude, primjećujem da me drugačije gledaju kada kažem da sam bila u zatvoru“, ispričala nam je sagovornica.
Ima dvije kćerke. Mlađa ima pet i po godina, starija ide u srednju školu.
„Moja majka je hraniteljka i produžili su joj hraniteljstvo do decembra 2022. godine. Rekli su da moraju da prate kako ćemo suprug i ja da se ponašamo. Ako bude sve kako treba vratiće nam se potpuno starateljstvo. Iz Centra za socijalni rad su nam rekli da moramo da nađemo posao, smještaj. Onda bi oni došli da vide da li je to uslovno za djecu“, ispričala nam je..
U razgovoru sa još jednom bivšom zatvorenicom saznali smo da je više puta bila u zatvoru.
Ona nije ni pokušavala da se zaposli, jer vjeruje da neće uspjeti.
Kada se nađu na slobodi bivšim zatvorenicama i zatvorenicima najvažnije je da ih ponovo prihvati porodica, da počne da im vjeruje i da nastave sa životom.
„Mene je porodica prihvatila. Imam supruga. Sin je bio mali, nije ni znao da sam u zatvoru. Ali najviše mu je nedostajala majka. Sada puni četri godine. Nisam sa njim bila godinu i četiri mjeseca. Ja sam prvo majka, onda sve drugo. Često kažu- ako si kriminalac nisi majka, ali ja to ne gledam tako. Sad sam ponovo u drugom stanju. Najvažnije je da beba bude živa i zdrava. Sada živim od suprugove plate“, kazala nam je sagovornica.
U zatvor se više, kako je rekla, neće vraćati.
„Nema više vraćanja takvom načinu života. Muka vas natjera to da radite, jer treba vam novac. Još ako ste zavisnik. Više nisam zavisnik, ali i da jesam i da nisam, u zatvor se više ne vraćam. I da imam i da nemam ništa tamo se više neću vratiti“, jasna je bivša zatvorenica.
Naše sagovornice željele su da ostanu anonimne, zbog porodice, a prije svega zbog maloljetne djece.
Priča je dio kampanje „Vrijeme je za novi početak“, koju sprovodi nevladina organizacija Juventas u okviru projekta “Podrška bivšim osuđenicima/ama u procesu društvene reintegracije: Re-Cover” koji se realizuje u okviru Programa Evropske unije i Crne Gore za zapošljavanje, obrazovanje i socijalnu zaštitu, a u saradnji sa Ministarstvom finansija i socijalnog staranja i Ministarstvom ekonomskog razvoja.
Bonus video:
