Osmogodišnji Lazar Gojković iz Nikšića mašta da ima svoju sobu. Već zna i kako bi je uredio.
”Bio bi tu krevet, ormar, stari televizor da mogu da gledam, radni sto i možda lap-top. Nemam kompjuter ili lap-top, ali znam da radim. Naučili me drugari”, priča Lazar koji sa majkom Dijanom živi u nikšićkom naselju Ćemenca.
Gojkovići su podstanari i kada izmire zakupninu stana, plate komunalije, za život im ne ostane ništa.
”Primam 127 eura materijalnog. Stan plaćamo 80 eura, a ostalo nam bude za komunalije, tako da nam novca ne ostane ni za šta drugo. Snalazimo se kako umijemo. Prije tri godine odrađena je ‘Dnevnica’ za nas i pomalo smo od toga trošili. Od tih para smo kupili mašinu, šporet, televizor, kauč, jer ništa nijesmo imali. Godišnje damo 500 eura za drva, pomogli smo malo i mojim roditeljima. Otac je imao infarkt, a niko nije imao da mu da ni za lijek. Ne mogu dozvoliti da mi otac leži bolestan, bez lijeka, a da mu ne pomognem. Da mogu da radim, sve bi bilo drugačije. Nije mi žao mene, nego Laza”, priča Dijana dok joj na licu titra osmijeh pun bola.
Dijana priča da ima dijabetes, prima insulin, da je asmatičarka i da je hormonski poremećaj uzrokovao drastično povećanje tjelesne težine, tako da se teško kreće.
”Problemi sa zdravljem su počeli godinu nakon što sam Laza rodila. To je odjednom krenulo. Počela sam da se gojim, stalno sam bila žedna, nijesam mogla ni do kupatila. Tad mi je šećer bio 17, a posle korone čak 35. To me ubijalo. Kada primim insulin, sva sam uspavana. Valjda me to ošamuti. Imam astmu koja mi je, zajedno sa koronom, jako oštetila pluća. Poslije korone sam imala osam upala pluća. Ono što me posebno boli je što sam, dok sam primala flaše, za taksi dala 200 eura. Lazo mi oskudijeva, a ja dajem novac za to”, sa uzdahom kaže tridesetsedmogodišnja Dijana.
BIĆU LJEKAR, DA LIJEČIM MAJKU
Lazar je treći razred osnovne škole i odličan je učenik. Već zna i šta će biti kada odraste.
”Najviše volim matematiku, a kada odrastem biću doktor. Da liječim mamu. Kada odem kod druga, on ima neki set i mi se igramo doktora”.
Dijana kaže kako ništa po kući ne bi mogla da uradi da joj nije vrijednog Lazara. Prije dva dana je, kaže, čak i tepihe oprao.
”Pomažem majci sve što mogu. Nije mi teško. Pomažem joj da pere tepihe, da posprema po kući, idem u prodavnicu. Od četvrte godine trgujem umjesto nje”, kaže Lazar dok ekipi Crvenog krsta i novinarki “Vijesti” pokazuje košarkaške “finte” koje ga je naučio drugar iz škole.
Iako je veoma dobar sa košarkaškom loptom, nada se da će na jesen početi da trenira fudbal. Kaže da navija za PSŽ, ali i Mančester Junajted zbog Ronalda, koji je njegov najdraži fudbaler, za Zvezdu i za Sutjesku. Priča kako je ostao bez Mesijeve sličice, kao i da nije imao sreće da dobije sličicu Ronalda, da mu je Goran (Damjanović, iz Crvenog krsta) donio dres Sutjeske, nabavio kopačke.
”Volio bih da treniram fudbal, ali ne smijem da sam odem do stadiona, a majka ne može da me odvede”, onako sjetno reče budući ljekar.
Goran mu je obećao da će ga na jesen odvesti na trening, a Ana (Macanović iz Crvenog krsta) da će mu nabaviti nove kopačke i dres. Njihova obećanja bila su dovoljna da mu vrate osmijeh, ali i nova maštanja.
”Volio bi on da trenira, ali ne mogu da ga povedem na trening, ne mogu da odem na roditeljski, da se popenem uz stepenice. Odlazak doktoru mi teško pada.Za liječenje trebaju pare, a mi nemamo ni za hranu. Pomaže mi Crveni krst, dosta puta nam je pomogla i Olja Barović, Banka hrane, a iz Narodne kuhinje su nam ranije donosili obrok. Da mi neko da jednu sobu i kupatilo i kaže mi da je to moje, da me niko neće dirati, bila bih presrećna. Samo jedna soba i kupatilo. Ništa više ne bih tražila. To bi za mene bila palata”.
Nada se da će se njen san ostvariti, a Lazar bi volio da u san njegove majke nekako “ugura” i njegovu sobu.
Gojkovićima fali hrane, odjeće, fali im pokućstva, nemaju svoj krov nad glavom, Dijani fali zdravlja, jedino im ne fali ljubavi i topline. Ni osmijeha koji tako nesebično dijele drugima. Svi koji žele da pomognu Gojkovićima mogu to da urade posredstvom nikšićkog Crvenog krstaili uplatom na žiro-račun koji je kod Prve banke otvoren na Dijanino ime, a broj je 535-0110100187086-46.
Nemaština i težak život odmalena
Dijana kaže da joj roditelji i brat, koji žive u Plužinama, pomažu koliko mogu, ali da ni oni nijesu u dobroj materijalnoj situaciji. A i lošeg su zdravlja.
”Mi smo kao mali jako teško živjeli - nas petoro je u jednoj sobici podignuto. Otac je radio 30 godina, ali stan nije dobio. Ima malu penziju, 170 eura. Jako je lošeg zdravlja - imao je četiri infarkta, ugradili su mu bajpas. Tri puta su imali koronu i niko ih nije pitao treba li im lijek. Sa roditeljima živi brat koji je volonter u Crvenom krstu, radi gdje stigne za dnevnicu i pomaže mi koliko može. Najstariji brat ima petoro djece, radi kod privatnika, živi kao podstanar, muči se da prehrani porodicu”.
Bonus video:
